Izdanje: Laguna, 2020. Tvrdi povez, latinica, oko 720 strana. Zbog tvrdog poveza nije zgodno za nošenje napolju, pa sam je čitala isključivo kod kuće. Uživala sam u prevodu. Korice mi se dopadaju, nisam uočila pravopisne greške, slova su malo sitnija od proseka, što mi nije smetalo. Nemam zamerki.
Ovo je za mene bio veliki zalogaj! I dopao mi se, toliko da se našao među omiljenim knjigama pročitanim u 2021. godini. Pribojavala sam se čitanja, imajući u vidu da je delo obimno i da bi moglo biti razvučeno i dosadno, a ipak sam želela da vidim zbog čega je stekla status američkog klasika. Mom zadovoljstvu u nemaloj meri doprineo je sjajan prevod Milana S. Nedića. Ne znam smem li da napišem da je prevod dobar ako nisam čitala original, ali sam uživala u tečnom narativu i maštovitim konstrukcijama koje nisu izletale van duha našeg jezika. Svaka čast.
Zovite me Ismail. Tako se predstavlja naš pripovedač i zatičemo ga u žurbi i u nekoj vrsti prolećne groznice, kada se čovek zasiti kopna i oseća snažan zov mora i avantura koje plovidba sa sobom nosi. Po prvi put, Ismail želi da se ukrca na kitolovca (dotad je služio u trgovačkoj mornarici) i zaputio se u gostionicu “Kod kitova mlaza“ u potrazi za preporukama. Nekoliko dana kasnije, uz novog prijatelja i saputnika, ljudoždera po imenu Kvikveg, Ismail će postati član posade broda Pikvod i isploviti iz Nantaketa, u susret nepoznatom i uzbudljivom.
Herman Melvil će svakom detalju i svakom liku posvetiti pažnju, ponekad padajući i u digresiju, tako da je ovo nije roman za nestrpljive čitaoce željne akcije. Sve je poput popodneva letnjeg dana, kada vam se čini da sati sporije protiču, mirno je i tiho, s tek ponekim događajem koji će malo ustalasati bonacu. Sličan osećaj doživela sam čitajući Robinzona Krusoa, pisanog u formi dnevnika, gde imamo junaka koji nam dan po dan, do tančina opisuje čime se bavio od izlaska do zalaska sunca. Kod Melvila ćemo primetiti odstupanje od ispovedne forme – pojedini delovi knjige će zaličiti na odlomke kakve enciklopedije, dok u drugima ima i dijaloga sličnih pozorišnim. Ličnost koja se posebno istakla je kapetan Ahab, glavnokomandujući na Pikvodu. Star i mračan, obogaljen ne samo telesno već i duševno, kapetan živi za jedan cilj – da se osveti Mobiju Diku za gubitak noge i poniženje koje mu je naneo. Njega ne interesuje opasnost u koju će možda dovesti svoj brod i posadu, materijalni i nematerijalni gubici – njegova monomanija je dosegla neslućene razmere i tačku nakon koje nema povratka. Pobediti ili umreti pokušavajući.
Ipak, sladak smeh je silna stvar ili, bolje reći, isuviše retka silna stvar; utoliko žalosnije. I zato, ako ma koji čovek, u svojoj sopstvenoj ličnosti, ima materijala za kakvu dobru šalu ma s kim, neka se ne usteže, već neka ga radosno troši na taj način.
Jedno od malobrojnih Ahabovih zadovoljstava, ako ne i jedino koje mu je preostalo, jeste pušenje na lulu. Lula je spokoj, časovi mira, i društvo i sredstvo za razmišljanje, utešno poput cucle kakvoj bebi. U vrlo kratkom poglavlju posvećenom Ahabovom uživanju u luli, kada lula počne da zabušava, njemu se čini kao da je ostao potpuno sam.
Svi se rađaju sa omčama oko vrata; ali tek onda kada ih brzi i iznenadni obrt smrti zahvati, smrtnici shvataju neme, podmukle, uvek pristune opasnosti.
Ako bismo izdvojili samo epske, avanturističke momente, ovaj roman bi bio pet puta kraći. Veći deo otišao je na piščeve opise, koji su zaista sjajni i ovo sam doživela kao jednu lenju, laganu plovidbu, s postepenim usvajanjem znanja o kitovima, pomorskim običajima i inim zapažanjima našeg pripovedača, bez žurbe i iščekivanja finalnog okršaja s ozloglašenim Mobijem Dikom. Velika pažnja pridata je detaljima, pa ćemo se tako susresti s poglavljima posvećenim doručku, građi kitovog repa, zalasku sunca, ćudi Tihog okeana. Melvil će nas čak odvući daleko u prošlost ukazujući nam na praistorijske crteže kitova po čuvenim pećinama. Ne mogu reći da sam doslovno sve vreme uživala u knjizi jer je bilo trenutaka kada je čak i meni bila previše razvučena, ali su konačni utisci pozitivni i ne žalim što sam utrošila vreme na njeno čitanje. Postoje čitava poglavlja posvećena cetologiji i sam roman je u većoj meri prikaz kitova uopšte, nego konkretno Mobija Dika, s kojim ćemo se susresti tek na poslednjim stranicama. Ovo ozloglašeno Posejdonovo stvorenje je po vrsti ulješura, kit mesožder gadne naravi koji ne napada samo kad se oseti ugroženim, već iz zadovoljstva i razonode. Najstrašniji kit koji je ikada zagrizao neki čamac! Mobi Dik ni po izgledu nije običan kit – on je albino – što predstavlja odstupanje od normalnosti i nagoveštaj zlokobnog. Melvil je čitavo poglavlje posvetio kitovoj belini. To je bila belina koja me je plašila više nego sve drugo. Istaknut je kontrast između čistote i nevinosti koju bela boja obično podrazumeva i podmuklosti koja je deo naravi neuhvatljive albino ulješure iz naslova, dovedena čak u korelaciju s bledilom koje se neizostavno pojavi na licima mrtvaca.
Lenjo se gibajući po morskim udolinama i jednako mirno izbacujući svoj parni mlaz, kit je izgledao kao kakav glomazni buržuj koji puši na lulu jednog toplog popodneva.
Od Menhetna u Njujorku, preko Nantaketa, ostrva na istočnoj američkoj obali, Azorskih ostrva, Rta dobre nade, indonežanskog arhipelaga i Filipina, do voda Japana, konačnog odredišta Ahabovog broda – ovo je jedna poštena plovidba i poduhvat vredan svačijeg čitalačkog dnevnika. Razumem da ima ljudi kojima je bila dosadna (ne znam za knjigu koja se svidela svima), ali mislim da vredi pokušati. Uvek možemo odustati ako ne ide.
Rezime: Divni opisi uz sporadičan humor su ono što me je osvojilo, kao i komparacija kojom se Melvil poslužio (imamo mnoštvo primera, kao što je poređenje jednog grendlandskog kita sa starom cipelom). Saznala sam usput svašta o kitovima; ne znam koliko će mi to koristiti u životu, ali je zanimljivo. Knjigu sam čitala prošlog leta i imala je dovoljno vremena da “odleži“; na pojedine delove sam se vraćala kako bih ih iznova pročitala. Sjajna knjiga, zaista.
Ako vam se dopala “Vodenica na Flosi“ Džordž Eliot, verovatno ćete pronaći lepotu i u “Mobiju Diku“. Obe knjige su opširne, deskriptivne, i govore o čovekovoj nemoći kada se nađe suočen sa silama prirode. Nije zgoreg podsetiti se, da je uz sav tehnološki napredak i razvoj, čovek u nekim situacijama i dalje ništavno biće, nimalo značajnije od mrava. I sam Melvil jednom prilikom otvoreno kaže “Vi, bedni smrtnici!“. Ovde nam je ponuđeno jedno rešenje dileme da li slediti svoj ego po svaku cenu i istrajati ili se povući pred rizikom, otvarajući vrata mogućnosti da se do kraja života kajemo zbog propuštene prilike.