Sa dvadesetak godina mi je bilo gotovo nezamislivo da uzmem da čitam knjigu i ne dovršim je. Tada sam bila član više biblioteka i često pozajmljivala maksimalan broj knjiga, čitajući sve što mi padne pod ruku. Tada još uvek nije bilo hiperprodukcije u današnjem smislu te reči i moglo se ispratiti koji je izdavač šta objavio – nije izlazilo na stotine novih naslova godišnje, već pre na desetine. A zaista sam bila svaštočit – od Aleksandra Dime, preko Mereškovskog, Đinđićevih Metafora, hitova Dena Brauna, Paula Koelja, Agate Kristi, do raznih engleskih i američkih autorki kojima sam imena zaboravila, kao i njihove knjige (setih se sad Marijane Kiz). Kao i svi, i ja sam se menjala, od nekih pisaca u međuvremenu odustala i pronašla nove miljenike, tako da danas čitam nešto što me ranije nije interesovalo i obrnuto – nekim piscima koje bih bez razmišljanja uzimala na čitanje, danas ne prilazim.
Ono što mi je nejasno je da i dalje postoje ljudi s mišljenjem da ne postoji loša knjiga. Ako ti se ne dopadne, to znači da ne razumeš šta je pisac hteo da kaže, ili da nisi u pravom trenutku uzela dotičnu knjigu, ili da nije žanr koji se tebi dopada. Otkad je puka forma dovoljna za kvalitet? To što je nešto odštampano i povezano kao knjiga ne može automatski podrazumevati da je dobro. Verujem da ste se i vi suočili s nesrećno sročenim rečenicama, banalnošću, repetitivnošću, nepostojanjem književnog stila… To mi je kao da neko kaže da je svaka hrana dobra, čak i ako je nepečena, prepečena, neslana, preslana. Ili da je automatski svaki film lošiji od knjige zato što je film samo film, a knjiga knjiga. Nije.
Papir svašta trpi; vazda bilo i biće. Da se vratim na temu današnjeg blog posta – ne mislim da su knjige koje ću danas pomenuti loše, već da sam procenila da neću u njima uživati i odlučila da ih batalim u korist mnogih drugih koje čekaju moju pažnju.
Da krenem onda već jednom:
Kradljivica knjiga, Markus Zusak: Roman čija je radnja smeštena u vreme Drugog svetskog rata i koji govori od devojčici koja Lizel koja krade knjige kako bi utažila svoju žeđ za čitanjem. Započela pre petnaestak godina i odustala. Stil pisanja tj. obraćanja me je toliko nervirao da mi je bila nečitljiva. Uzalud i zanimljiva tema i proglašavanje “savremenim klasikom“ i ocena od 5 zvezdica, odustala sam posle nekoliko strana. Pozajmila sam je u vreme kad sam se zaista retko odlučivala da odustanem, tako da možete misliti dokle je došlo. U to vreme bih odustala od knjige jedanput u 5 godina ili tako nešto.
Pijanista, Vladislav Špilman: Još jedna knjiga smeštena u vreme Drugog svetskog rata, s tim što ovo nije fikcija već autobiografija. Autor je lično iskusio stradanja u ime Hitlera u doba svoje mladosti i nakon mnogo godina i preseljenja u SAD napisao ove memoare. I nije ih baš dobro napisao, ako mogu da kažem. Imam u vidu da je Špilman pijanista, a ne pisac, ali mi je njegov stil suviše novinarski, siromašan, nezanimljiv. Tema je zaista potresna i stoga nije teško knjigu učiniti dubokom i značajnom, ali ovaj tekst nema nikakvu književnoumetničku vrednost. Loše je sročen i stoga naporan za čitanje. Na jedvite jade sam stigla do polovine i rešila da se ne mučim više. Kao povratnu informaciju drugih ljudi dobila sam samo to da je film Pijanista sjajan, što mi, iskreno, ne znači kao da je neko pročitao knjigu. Opet se desilo ono kao sa Doktorom Živagom – ljudi samo javljaju da su gledali film, a knjigu skoro niko i ne pominje.
Ljubav u Toskani, Miloš Crnjanski: Bila je u planu još prošlog leta, kada sam čitala Kap španske krvi, međutim, odlagala sam je i ovog juna krenula sa čitanjem. I odustala posle pedesetak strana. Divno pisanje, prava poezija u prozi, ali suviše gusto, bez ikakve radnje. Autor jednostavno opisuje ono što je video na putovanju. Jedan svakako neubičajen putopis koji mi u ovom trenutku nije legao, ali nisam zauvek odustala od knjige. Vraćam je na policu da sačeka neki pogodniji trenutak.
Ako jedne zimske noći neki putnik, Italo Kalvino: Sama ideja romana mi je delovala zaista primamljivo jer govori o dvoje čitalaca koji čitaju istu knjigu i komentarišu je, ali mi se stil ovog pisca nikako nije dopao. Autor nas sve vreme podseća da mi čitamo knjigu i ističe kontrolu koju ima nad pričom. Previše upadica i instrukcija čitaocu. Meni je to iritantno. Odustala sam blizu polovine i planiram da je poklonim.
Još neke knjige koje nisam mogla da čitam su Beograd za ponavljače (Bogdan Tirnanić), koja je zapravo zbirka kolumni koje su izlazile u novinama; deluje mi da je za stariju generaciju koja pamti bardove osamdesetih i devedesetih (ili za one mlađe koje interesuju istaknute ličnosti tog vremena). Ja nisam toliko u ex Yu raspoloženju. Druga knjiga koju sam batalila za sva vremena je #fashionvictim (Žrtva mode), Amina Ahtar. Glavna junakinja je modna urednica (izmišljenog imena i prošlosti) koja se trudi da pliva u popularnim krugovima, ali je duboko u sebi nesigurna i svesna da nikada neće biti jedna od trendi devojaka. I tako ona isplanira da ubije svakog ko je baš iznervira. Više se i ne sećam u kom trenutku sam odustala (znam da sam prešla i ubistvo) i prosledila sam je dalje jer mi je delovalo da što više čitam, to postajem gluplja.
Jedna od knjiga koju sam privremeno napustila je roman Trešnje s groblja španskog pisca Gabrijela Miroa. Na stil zaista nemam zamerki i u pojedinim delovima sam zaista uživala, ali mi ljubavna priča u datom trenutku nije bila interesantna, pa sam je ostavila za neko drugo vreme.
? Kakvi ste vi sa čitanjem i odustajanjem? Da li po svaku cenu dovršite započeto ili vam ne predstavlja problem da kažete sebi da ta knjiga nije za vas? Hiperprodukcija nas je u neku ruku razmazila i danas, kada je izbor veći nego ikada, teže je zgrabiti pažnju čitaoca i zadržati je. Ne samo zbog toga što imamo manje koncentracije već je konkurencija mnogo veća. I zašto bih onda razvlačila neku knjigu kad imam pedeset drugih koje čekaju na red?