Šta sve naš mobilni telefon zna o nama? On čuva naše poruke, fotografije, videe, kontakte, internet pretrage. Kako bi bilo da ga se neko domogne i počne da se pretvara da je ti?
Odveli su ga u leto, pustili pred sam kraj jeseni. I Moskva u koju su ga pustili nije ličila na onu iz koje su ga odveli. Moskva je sada bila kao golo novembarsko drvo, vlažna, tamna; ranije je čitava bila obrasla svetlećim znacima, kioscima u kojima se prodavalo sve i svašta, a sada je postala surova, otresla je sa sebe raznobojnost, razgolitila se do granita.
Ilja Gorjunov se posle sedam godina zatvora vraća kući. I ništa neće zateći kao što je očekivao. Ostavio je devojku i majku, ali i Hazina Petra Jurjeviča, policajca koji mu je podmetnuo drogu zbog koje je Ilja otišao na robiju, i kome želi da se osveti za izgubljene godine života. Nakon što se Petrov telefon nađe u Iljinom posedu, mladić otvara svojevrsnu Pandorinu kutiju odgovarajući na poruke roditelja, kolega, devojke i saradnika, ne shvatajući u prvi mah razmere mreže u koju se upleo. Tuđi ajfon će zagospodariti njegovim životom u toj meri da se više neće znati gde se završava Ilja, a počinje Petar. Kroz dopisivanje sa Petrovim roditeljima i devojkom, Ilja kao da pokušava da raščisti nikad do kraja zaključene odnose sa sopstvenim.
Jezički izraz Dmitrija Gluhovskog je savremen; razgovorni stil lišen ukrasa, na momente sirov, oslikava nam Rusiju 2015. godine iz perspektive osobe sa dna društvene lestvice. Njegova Moskva je hladna i siva, nesigurna i opasna, i Ilja bi je rado zamenio za žarko sunce Južne Amerike. Za svega nekoliko dana posedovanja telefona, saznao je mnogo toga o Petru – Petji i upleo se u zamršene porodične odnose, poslovne transakcije, ilegalne aktivnosti i neregulisan odnos sa Petjinom devojkom Ninom. Klupko se sve više zapetljava, a vremena je sve manje i svakim danom Ilja je sve bliži tome da bude razotkriven. Iako u neku ruku antijunak, Ilja uspeva da zadrži čitaoca na svojoj strani i naiđe na razumevanje, podršku i želju da uspe da za sebe stvori neki novi, bolji život.
Gluhovski nam kroz Iljine doživljaje ukazuje na manjkavosti državnog sistema, korupciju, nemilosrdne procedure kroz koje morate proći kada izgubite blisku osobu, otuđenost u međuljudskim odnosima, kao i na činjenicu da nam se planovi mogu u tren oka raspasti i da niko od nas ne zna koliko mu je vremena preostalo. Jedan sat, jedan dan, jedan vek.
Pozvao je Boga. Stajao, osluškivao u grudima. Dugo je zvonilo.
Niko nije odgovarao. Nije bilo konekcije. Ili je možda i kod njega bio uključen režim “ne uznemiravati“.
Kao da je sve uradio kako treba, ali će ipak u pakao. Na zemlji je život uređen tako da svi ljudi neizostavno dospevaju u pakao. Naročito u Rusiji.
Pored priče o jednom promašenom mladom životu, Gluhovski nam donosi i podsetnik na to koliki udeo moderna tehnologija ima u svakodnevici savremenog čoveka – dolaskom ere mobilnih telefona, postalo je podrazumevano da smo uvek dostupni i nema izgovora ukoliko u kratkom roku ne odgovorimo na željene i neželjene pozive i zahteve. Taj komad plastike i metala postao je produžetak naše ruke, svakodnevni saputnik kog treba hraniti i u mnogim slučajevima postaje nejasno ko tu kome zapravo služi.
Knjigu sam ocenila trojkom – dovoljno je originalna i interesantna, ali više volim bogatiji jezik, stilske figure, kada književnost podseća na umetnost. Nije loše kao promena i otrežnjujući dodir realnosti, ali ne bih mogla često da čitam ovakve knjige.
Izdanje: Dereta, 2019. Tvrd povez, 285 strana, latinica; knjiga ima zaštitni papirni omot.