Da mi je neko prošlog leta rekao da ću narednog imati bebu, rekla bih mu da je lud i da to nemam u planovima. I eto, godinu dana kasnije, u rukama ljuljuškam svog trećeg sina, ponovo ustajemo noću i sve obaveze usklađujemo s njegovim rasporedom. Miloš je odlučio da se rodi 2 dana pre termina, tako da neće deliti rođendan s Harijem Poterom (kao termin porođaja bio je naveden 31.7.) i dobar deo leta mi je prošao u iščekivanju jer nikad ne znate kada će se desiti. Ove godine nema letovanja za nas, tako da sam slobodno vreme koristila da pročitam što više knjiga; za neke veće poduhvate nisam ni imala energije.
Drugi važan događaj koji je, bojim se, ostao u senci prvog, jeste ispisivanje iz vrtića i polazak u školu. Verujem da je ispraćaj prvog deteta u školu značajan, ali u neku ruku i stresan događaj i za dete i za roditelja, ali jednostavno ne stižem previše da razmišljam o tome. Želela sam da ispratim Ogija u vrtić poslednjeg dana, ali sam tada već bila u bolnici. Setila sam se kako sam ga prvi put odvela, jednog septembra pre pet godina, kako je bio mali i sladak i pomalo zbunjen i kako sam sve vreme tokom ta tri sata, koliko je ostao prvog dana, razmišljala šta li u tom trenutku radi i kako se oseća.
Imam osećaj da se sa svakim novim detetom protok vremena ubrzava i, kako broj obaveza raste, tako i vreme brže prolazi. Svi smo se već navikli na novog člana porodice; kao majci mi je nakon prvog porođaja bilo najteže da se oporavim i prihvatim najveću promenu u svom životu, brigu o novorođenčetu i prilagođavanje njegovim potrebama; sada je sve to drugačije i odmah sam se navikla na to da imam bebu u kući, po treći put. Doduše, nije ni to sve proteklo tako glatko kao što možda zvuči, ali nisam spremna da govorim o lošim stvarima. Rođendan nisam slavila, nisam raspoložena za goste (a nije ni prošlo 40 dana od porođaja, minimum pristojnosti koji treba ispoštovati pre nego što se nekom najavite). Trebalo je izvršiti i neke izmene u rasporedu u stanu kako bismo ubacili krevetac i ormar za bebine stvari, tako da je bilo i radova, hoblovanja i lakiranja parketa, ugradnje klima uređaja, kupovine novog nameštaja i mnoogo prašine. I naravno, budući da sam znala da od mora ove godine nema ništa, nikad mi se nije toliko išlo nego sad. Kupaći kostimi ostaju spakovani. Do sledećeg leta.
Ne brinite, blog se neće pretvoriti u dnevnik i zapažanja o mojoj deci; jednostavno sam imala potrebu da na ovaj način obeležim kraj jednog i početak novog poglavlja u svom životu. I dalje nameravam da nastavim kao i dosad i pišem pretežno o knjigama, uz povremene izlete u druge oblasti. Čim nađem još malo vremena, okačiću ovde letnji čitalački pregled – osvrt na knjige koje sam čitala u prethodna 3-4 meseca. Smanjila sam korišćenje društvenih mreža za koje nije da nemam vremena već nemam volje i verujem da ću im se vratiti kada se ponovo uželim takvog načina komunikacije. Nadam se da ste mi svi dobro, da ste iskoristili ovo leto za odmor ili na način na koji ste već hteli (jer ne mora svaki dan niti mesec da bude produktivan i fokusiran na ciljeve; ponekad je dovoljno prepustiti se i ne raditi ništa). Pišem vam prvom sledećom prilikom.
Veliki pozdrav, Aleksandra