The Children Act / Ian McEwan
Fiona Mej je sudija Vrhovnog suda u Londonu, specijalizovana za porodično pravo, s posebnim osvrtom na slučajeve koji se odnose na neobičnu situaciju u kojoj bi se deca zatekla i koje pokušava da reši na način koji će doneti dobrobit detetu. Ključna reč je detetu; ne roditeljima, ne državi, ne društvu. Problematika koju svaka presuda u manjoj ili većoj meri povlači nipošto nije lak teret za osobu koja svojom rukom kroji sudbinu nedužnog bića. Etika i propisi nisu uvek u simbiozi i kreacija rešenja koje zadovoljava potrebe i doprinosi blagostanju deteta, pri čemu se ostaje u okvirima zakona ponekad je zaista mukotrpan proces. Makjuan je, tokom prikupljanja građe za roman, našao konsultanta u vidu Alana Vorda, sudije Apelacionog suda, kako bi osigurao da svi tehnički detalji budu na mestu. Takođe je priču zasnovao na dva istinita slučaja kojima je Vord predsedavao, s tim što je kreirao sopstvene likove i njihove životne okolnosti.
Već u prvom delu romana naići ćemo na jednu vrstu šoka, kada nas Makjuan upoznaje sa slušajem beba sijamskih blizanaca, Mateja i Marka, spojenih na način koji jedno dete čini u potpunosti zavisnim od drugog. Markovo srce mora da kuca za obojicu i on je sve iscrpljeniji – ukoliko ga ne razdvoje od brata, što podrazumeva Matejevu trenutnu smrt, obojica će umreti. Iako ovo zapravo i ne deluje kao teška dilema, kada lično treba izdati naredbu da se malo dete osudi na smrt, to sa sobom vuče jezivu odgovornost.
Slepa sreća, da, doći na ovaj svet s pravilno formiranim delovima tela na pravim mestima, slepa sreća, istina, da te na svet donesu roditelji koji te vole a nisu okrutni, ili da samim rođenjem, sledom geografskih ili društvenih okolnosti, izbegneš rat ili siromaštvo. I da ti zbog toga bude mnogo, mnogo lakše da vodiš život ispunjen vrlinom.
Roman se u pozadini bavi još jednom pričom, a to je Fionin odnos sa suprugom i dilema da li pokušati spasavanje poljuljanog braka ili je bolje i čistije da svako nastavi svojim putem. Ona i Džek nemaju dece, što je u ovom slučaju olakšavajuća okolnost jer ne postoji treća strana o čijim osećanjima treba voditi računa. Kriza srednjeg doba nije zaobišla ni Džeka, koji želi još da proživi i smatra da je Fiona prepreka tom cilju. Ne bih sad ulazila u to zbog čega se inače ljudi od 50-60 godina nazovaju sredovečnim, kao da su na sredini svog životnog veka; možda ako požive 100-120 godina. S druge strane, nema smisla nazvati ih starcima, pa pretpostavljam da se zato služimo ovim izrazima. Billo kako bilo, izgleda da u tom periodu dođe do promene u načinu razmišljanja i želje da se podsetimo određenih etapa naše mladosti, što se često negativno odražava na odnos s partnerom. Tiha kuća, dvoje ljudi koji rade veći deo dana i uveče se sretnu u mračnom domu koji odiše hladnoćom – to je Fionin život kada ne donosi presude. Zbog toga nije ni čudno što i značajan deo svog slobodnog vremena provodi razmišljajući o izazovima s kojima se susreće na radnom mestu.
Lagano je koračala Teobalds Roudom, i dalje odgađajući čas povratka kući, i opet se pitala šta je ona, u stvari, izgubila, da li toliko samu ljubav koliko neki savremeni oblik ugleda, i da li se to ona, zapravo, ne plaši prezira i odbačenosti, kao ono u Floberovim i Tolstojevim romanima, već sažaljenja. Biti predmet opšteg sažaljenja takođe je oblik socijalne smrti. Devetnaesti vek nam je bliži nego što većina žena to misli.
Centralni slučaj romana je odluka mladog Adama, koji boluje od leukemije, da odbije transfuziju koja bi mu mogla spasiti život, a sve u ime religijskih ubeđenja. On pripada zajednici Jehovinih svedoka koji se strogo protive primanju tuđe, nečiste krvi. Njegovi roditelji odbijaju transfuziju, kao i sam Adam, koji, iako se bliži osamnaestom rođendanu, kao maloletnik još uvek potpada pod nadležnost suda. Fionino zaduženje je da se približi mladom čoveku i ustanovi da li je dovoljno psihički i emocionalno zreo da odlučuje o svojoj sudbini. Njih dvoje za kratko vreme uspostavljaju neku vrstu spone, uprkos razlici u godinama i životnim stavovima.
Sad pokušavam da ovo delo opišem ne koristeći reč pitko, kom prečesto pribegavam. Makjuan je uspeo da se na nevelikom broju strana pozabavi nekim važnim pitanjima, pri čemu ne opterećuje čitaoca predugačkim rečenicama i suvoparnom dokumentacijom. Kod mene je svakako izazvao želju da pročitam još koju njegovu knjigu (upravo juče naručih jednu). Istovremeno sažeto, a dovoljno pronicljivo, distancirano, bez patetike, a ipak izazove emociju kod čitaoca. Zbog svega navedenog, uvršteno je u Books and Lilies preporuke.
Izdanje: Čarobna knjiga, 2017, broš. povez, oko 200 strana
Preporučite mi još neki roman Ijana Makjuana, ukoliko ste čitali.