Stjuardesa (The Flight Attendant, 2020) je žanrovski bućkuriš od serije (drama-triler-komedija-misterija), s tim što bih je lično svrstala u triler. Komediju nisam videla ni u naznakama, a odgledala sam celu 1. sezonu. Kejli Kuoko tumači Kasandru, domaćicu u avionu ili kako god da je danas korektno nazvati nekog ko se bavi tim poslom. Tokom jedne noći u Bangkoku, spetlja se s nepoznatim muškarcem kog ujutru zatiče mrtvog u svojoj sobi. Nemajući pojma šta se desilo, Kas pokušava da se izvuče iz te situacije i, naravno, upetljava u još gori džumbus. Nevezano za to, Kas ima problema s pićem i nizom neuspešnih pokušaja da sredi svoj život; koren problema, pretpostavićete, leži u njenom detinjstvu, odnosno problemima s ocem. Režija tj. smena kadrova me je takođe malo iritirala, tako da ni s tehničke strane nisam oduševljena, pa se ne vraćam za drugu sezonu. Glumica mi jeste simpatična, kao i onaj glumac kome ne mogu da zapamtim ime (Mišel? Mihil? Miksel?), elem, Dario Naharis iliti Dosi Adams iz Kluba ljubitelja knjiga i pite ljuskuše, ali mi je serija prosečna i ne privlači me toliko.
“Smrtonosno bela“ četvrta je sezona serijala “Strajk“, zasnovanog na knjigama Roberta Galbrajta, alijas Dž. K. Rouling. Nisam pratila ranije epizode, ali sam čitala knjige, pa sam mogla da se ubacim u, za sada, poslednje snimljenu sezonu. Već sam pisala o knjigama, pa da ponovim ukratko: Kormoran Strajk je ratni veteran (izgubio nogu u Avganistanu) i radi kao privatni detektiv u Londonu. On i njegova sekretarica, a kasnije i poslovna partnerka Robin bave se rešavanjem različitih slučajeva, od praćenja preljubnika do višestrukih ubistava (s tim što je uvek akcenat na ovom potonjem). Holidej Grejndžer mi je odranije poznata kao Lukrecija iz serijala Bordžije, dok je Tom Burk novo lice za mene. Iako pogođene konstitucije (Strajk je u knjigama visok, s viškom kilograma i nezgrapan), glumac na mene nije ostavio nikakav utisak. Lepši nego u knjizi, ali nimalo harizmatičan; nije odbojan, ali jeste ravna linija. Mom neoduševljenju doprinose i brojni kadrovi u mraku, a toga sam se već i previše nagledala u Igri prestola (i kasnije u Kući zmaja). Pobogu, šta je s tim rediteljima i zašto misle da je gledaocima fetiš da zamrače celu kuću ne bi li razaznali obrise na ekranu. Verno se drži knjige, tako da s te strane nemam zamerki, a plus je i to što nema mnogo epizoda (4).
Dauntonska opatija je engleska drama fokusirana na porodicu Kroli – lorda i ledi Grantam i njihove tri kćerke, kao i poslugu. Prva epizoda počinje aprila 1912. godine kada telegramom stiže strašna vest o potonuću Titanika, na kome se zadesio i budući naslednik Opatije. Serija nam dočarava život aristokratije prve polovine 20. veka i neke već zaboravljene običaje, društvene konvencije poput ugovorenih brakova i klasnih razlika, odlazaka u lov i presvlačenja za večernji obed, ali i feminizma u svom začetku. Ne preporučujem woke ekipi jer, možete misliti, engleske lordove igraju belci i u celoj seriji koja ima 52 epizode pojavljuje se samo jedan crnac i jedan homosekualac. Od krupnih dešavanja poput Prvog svetskog rata do sitnih kućnih briga – pokriven je širok spektar ljudskih problema i najrazličitijih situacija. Većinu glumaca ranije nisam gledala, izuzev fantastične Megi Smit i batlera Bejtsa koji glumi u “Dok nisam srela tebe“, a epizodnu ulogu dobio je Rade Šerbedžija koji tumači izbeglog ruskog princa. Razmišljala sam i da instrumental s uvodne špice („Did I Make the Most of Loving You?“) stavim kao zvono na mobilnom. Preporuka za jesenje dane uz pijuckanje čaja. Mislila sam da može da se pusti negde u pozadini dok obavljate druge stvari, ali ne, ako prvi put gledate, ipak treba ispratiti jer začas promakne neka važna ili vickasta opaska.
Nije mi strano da kasnim za trendovima, tako da sam tek prošle jeseni pogledala krimi seriju “Dekster“. Sećam se da sam još u studentskim danima slušala kako neke koleginice pričaju o Deksteru, ali nisam bila zainteresovana za serijal u kome je glavni lik mentalno poremećeni serijski ubica, a ni glumac mi nije delovao privlačno. Plus, nije postojala mogućnost gledanja na zahtev (ako ne računate skinutu pirateriju) već samo praćenja u vreme kad se prikazuje na TV, a ja sam oduvek volela rano da zaspim. I tako smo Đole i ja tražili šta ćemo sledeće zajedno da gledamo i rešili da probamo Dekstera. Rezultat je da smo naprosto progutali svih 8 sezona za manje od mesec dana. Uobičajeno je da navijamo da policija otkrije ubicu, međutim, ovde imamo obrnutu situaciju i želimo da se Dekster izvuče. Pravi rolerkoster od serije – i triler, i drama, i komedija, i krimić. Nakon svake sezone želite još. Dekster je u forenzičkom timu policije grada Majamija i njegov posao se sastoji u tome da na osnovu tragova krvi rekonstruiše zločin i na taj način pomogne u hvatanju počinioca. Ono što niko ne zna je da je ponekad počinilac sam Dekster. Naime, on pažljivom istragom bira svoje žrtve – zločince koji su se nekažnjeno izvukli i nad takvim osobama zadovoljava svoj poriv za ubijanjem. Nakon obavljenog posla, telo izreže na komade, spakuje u kese za đubre i izveze se svojim brodićem na more, gde se oslobađa neželjenog tereta. Sve do jednog dana kada će kese biti pronađene… Kao najupečatljiviju izdvojila bih sezonu sa Džonom Litgouom, a ove godine izašao je i novi nastavak serije, za koji još nisam sigurna da li da gledam jer ne verujem da može da nadmaši original.
Gledala sam još ponešto, uključujući “Kuću Zmaja“, ali zasad toliko. I narednih meseci ću mnogo vremena provoditi kod kuće, pa eto prilike da se okrenem nekim novim (ili ne toliko novim) serijama umesto da vrtim Poaroa i Igru prestola do besvesti.