The Thursday Murder Club / Richard Osman
Krimić smešten u Englesku, sa vremešnim stanovnicima penzionerskog naselja u ulozi detektiva? Da, molim, prijavite me za čitanje ove knjige! Obožavam da otplovim u unutrašnjost Engleske i osluškujem razgovore starih dama na čajankama, sve sa biskvitima, šeširima i suvim cvećem.
Kupers Čejs je naselje izgrađeno s namerom da bude prvo luksuzno penzionersko selo u Britaniji. Elizabet, Ron, Ibrahim i Džojs osnovali su grupu koja se sastaje jednom nedeljno sa ciljem da reše neke zastarele, nerasvetljene zločine i usput se zabave, uživajući u činjenici da su mudriji od policije. Volim ovakve ideje i ovde mi je nedostajalo više opisa njihovim sastančenja četvrtkom i pratećih rituala – ovako smo malo šta saznali izuzev činjenice da su se dosetili da svoj termin u zajedničkoj sali za aktivnosti nazovu diskusijom za ljubitelje japanske opere, znajući da ta tema neće nikog od njihovih sustanara interesovati, te da će moći da se neometano bave nerešenim ubistvima, sve dok im jedan svež slučaj ne uzburka svakodnevicu. Naime, Ijan Ventam, jedan od investitora Kupers Čejsa, iznenada je ubijen, i, ako ste se pitali, njegova smrt neće biti jedina u ovoj knjizi. Kao kod Agate Kristi, nova ubistva razmrdavaju atmosferu i unose dinamiku nego ako se autor ograniči na “samo“ jedno. Ipak, bojim se da ni to nije spasilo Ozmanovo delo.
Roman ima interesantan koncept – naizmenično čitamo poglavlja pisana iz ugla Džojs, dakle u prvom licu, dok su ostala u trećem i prate klasičnu naraciju koja pokriva više likova, njihove postupke i razmišljanja. Pored vremešne četvorke, upoznaćemo i policajku Donu de Frajtas, inspektora Krisa Hadsona, sveštenika Metjua Makija, građevinca Bogdana Janevskog i nekolicinu drugih. Likovi su lepo prikazani, napisani na način da se dopadnu čitaocu (volela bih da imam Elizabetin duh kada ostarim). Pisac nije škrtario ni s opisom samog naselja i lepo nas je proveo kroz deo Kenta u koji je smestio zbivanja svog prvenca. Mislim da je ono što mi se zapravo nije dopalo sam rasplet – iako slojevit, nije mi bio zanimljiv i ostavio me ravnodušnom po završetku čitanja.
Ovo je jedna od onih knjiga na čijim stranicama možete pronaći mnoštvo citata o životu, ali koja, nažalost, ne ostavlja bogznakakav utisak. Ja sam uspela da je pročitam iz drugog pokušaja i moram vam napomenuti da je prikladnija za čitanje tokom jeseni nego u proleće ili leto (jer biste se tad možda uspavali). U međuvremenu je kod nas preveden i drugi Ozmanov roman (takođe u Vulkanovom izdanju), ali mi se Klub ubistava četvrtkom nije dopao dovoljno da bih poželela da čitam o njegovom novom slučaju. Ne kažem da je knjiga loša, bilo je tu zanimljivih podataka, čak i humora, ali se ne mogu oteti utisku da je dosadnjikava. Obično pogledam ocene ostalih čitalaca nakon što mi se utisci slegnu, kako se ne bih povela za njima. Juče sam proverila Goodreads statistiku ove knjige i kaže 3.94, što je solidna ocena, s obzirom na broj ljudi kojima se nije dopala.
Ričard Ozman je poznata ličnost jer je TV lice i novinar (inače politikolog i sociolog), što je mač s dve oštrice: kao javna ličnost lakše nađete izdavača i u startu imate deo publike odlučan da kupi ono što ste napisali. S druge strane, postoji i nemali broj onih koji razmišljaju u stilu “sjajno, još jedna poznata ličnost koja hoće da postane pisac“ i “neka se drži svoje branše“. U Srbiji, doduše, ovde nemamo taj problem jer Ozman nije poznat našoj javnosti. Vadim svoju pomalo zaboravljenu kategoriju “za iz biblioteke“ i smeštam Klub u nju. Ako i samo ako naiđem na mnoštvo pozitivnih utisaka (i napomena da je bolji od prve knjge) za Čoveka koji je umro dvaput, možda i njega pročitam (jer ne mogu da odolim engleskim krimićima).
Izdanje: Vulkan, 2021, cca 300 str.