Krajem novembra nas je porodično uhvatila prehlada – temperatura, kašalj, nos koji curi, znate već, a to se proteglo na više od dve nedelje, pa sam nestrpljivoj deci obećala da ćemo da kitimo jelku čim svi ozdravimo. I došao je i taj dan, otišla sam po jelku i ukrase – mi ih inače držimo u garaži kuće mog strica (kuća je ogromna i trenutno prazna, pa nam je tako zgodnije nego da sve natrpamo kod nas), kad tamo nema ukrasa. Nema velike bele kutije s jelkom, nema kutija s ukrasima. Našla sam samo jednu ukrasnu kesu u kojoj je figura Deda Mraza, venac za vrata i lampa u obliku snežne kugle. Uverena da je jelka ipak u našem podrumu i da je Đorđe letos premestio, vraćam se kući i u podrumu ne zatičem ništa osim igračaka. Da skratim priču i preskočim moje češanje po glavi u nedoumici, jelka i ukrasi su stradali letos kada je podrum poplavljen. Ja se nisam bavila iznošenjem mokrih i poluraspadnutih stvari odatle jer sam bila u 8. mesecu trudnoće, tako da nisam ni znala šta je sve uništeno i bačeno u smeće. Bilo mi je žao jer sam se setila kako sam sa sinom išla da izaberem tu jelku i kako sam te ukrase skupljala godinama, mnoge sam dobila od dragih ljudi i imala neke kojih više nema u prodaji. Ne žalim inače za materijalnim stvarima, ali jesam bila malo sentimentalna po pitanju tih ukrasa, a i mrzi me da kupujem sve ispočetka.
Na kraju sam kupila istu jelku kakvu smo imali (mislim da je 2.1m visine). Prepustila sam dečacima da ih kače jer ih to raduje, a ja sam dodala one na više grane, koje oni ne mogu da dohvate. Prilično je velika za naš dnevni boravak (kao da ona prošla nije bila ovoliko široka) i možda bi bilo bolje da sam uzela neku manju (pogotovo što ova guta ukrase kao luda; morala sam 3 puta da idem da kupim još kuglica). Ipak, nama je savršena ovakva kakva jeste, i najvažnije mi je što ćemo za Božić biti svi na okupu.
Kao pozadinu tokom ukrašavanja pustila sam filmove o Hariju Poteru, pa smo malo kačili ukrase, a malo više gledali šta se dešava na Hogvortsu. Biće još prazničnih postova, pa ću uslikati i kako izgleda u noćnoj varijanti, s upaljenim lampicama. Po ostalim prostorijama ove godine neće biti nikakvih dekoracija jer nisam mogla da nabavljam zamenu za sve, a i nešto ne volim da nagomilavam ukrase po kući jer moraju moje knjige da se rašire. Vraćam se sad romanu koji trenutno čitam (Ključ, Đunićiro Tanizaki), a vama želim srećan početak radne nedelje, kao i Svetog Nikolu svima koji slave.