Postoji čitalački klub po imenu Čitanja i odgovori, koji je za decembar kao predmet čitanja i razgovora odabrao Beskrajnu priču. Budući da se sastanci održavaju u zemunskoj biblioteci, poželela sam da prisustvujem i usput se podsetim prve knjige iz žanra fantastike koju sam čitala u životu. Međutim, u tom periodu se desilo da smo se svi porazboljevali, pa od mog odlaska nije bilo ništa. Ipak, pročitala sam knjigu, ponovo, nakon gotovo 30 godina. Mihael Ende je poznati nemački pisac, a Beskrajna priča njegovo je najpoznatije delo, koje je doživelo i ekranizaciju. Bastijan Baltazar Bruks je bucmasti dečak koji, bežeći pred školskim drugovima koji obožavaju da ga maltretiraju, ulazi u antikvarnicu u kojoj će spaziti tajanstvenu knjigu, Beskrajnu priču. Sticajem okolnosti knjiga će završiti u njegovim rukama, a dečak će se zavući na školski tavan i započeti čitanje, ne želeći da se vrati u stvarni svet. Svet u kome nema majku,a sa ocem jedva da razgovara, u kome nema prijatelja, u kome je neprivlačan, mlitav i slabašan. Mogućnost da zakorači unutar čarobne zemlje Fantazije i postane najvažnija ličnost u njoj magična je i zavodljiva, a na putu oslobođenja zemlje od uništenja u neznanju može i izgubiti sebe. Čarobna priča, zaista, puna interesantnih likova – zmaj, vitezovi, džinovi, čarobnice, ali i roman o samospoznaji. Knjiga unutar knjige.
Usledilo je još jedno ponovljeno čitanje: Ledenog zmaja (Džordž R. R. Martin) nisam tako davno čitala, prošlo je možda 2 godine, ali sam želela da ga se podsetim, a ovo zimsko vreme se činilo kao idealna podloga za to. Uz to, knjiga je veoma kratka (stotinak strana) i prelepo ilustrovana. Adara je devojčica koja odrasta s ocem, sestrom i bratom i koja je neobična po tome što ne voli leto niti toplotu. Rođena usred zime, koštajući svoju majku života, ona oseća da je drugačija i svoja, nezainteresovana za druge ljude niti za svoju zemlju koja je u ratu. Započinje neobično prijateljstvo s ledenim zmajem, koje joj omogućava eskapizam iz nezanimljive svakodnevice. Ova divna priča namenjena je deci i nije povezana sa univerzumom koji je Martin kasnije kreirao, a po kome je postao planetarno popularan. Govori o gubitku, hrabrosti i žrtvi koju treba podneti kako bi se iz nje izrodilo nešto dobro, poput davanja nove šanse životu.
Beogradski akvarel (Ljubica Kubura) prvenac je nove izdavačke kuće Ključ i ovom prilikom im se još jednom zahvaljujem na poklonu. Sadrži mnoštvo kratkih priča, crtica iz života žitelja srpske prestonice i, za razliku od gorenavedene dve knjige, vrlo je realistična, s vešto oslikanim likovima s kojima se većina ljudi može poistovetiti. Autorka je uspela da na malom prostoru izvrsno dočara ljudsku psihu, predstavivši nam spektar različitih likova i kratkotrajni uvid u njihove najveće želje, snove, ali i uspomene. Primetno je da Ljubica više voli da piše u muškom rodu, a na stranicama Akvarela svedočićemo najrazličitijim sudbinama. Sadrži 30 odvojenih kratkih priča, među kojima bih izdvojila: Olga se smejala, U senci ubranog cveća, Pogubljenik, Ptica u kavezu otvorenih vrata… Iako nisam ljubitelj kratkih formi, ova knjiga predstavlja prijatnu promenu i način da se zaviri u svakodnevicu “malih ljudi“ i suoči s njihovim pogledom na svet. Prvi planira samoubistvo, drugi obilazi groblja kako bi prisvojio materijalne darove koji ožalošćeni ostavljaju pokojnicima, treći čezne za ljubavlju, četvrti je upravo ubio čoveka, peti se priseća mladosti, a šesti u vinu traži zaborav. Na malom broju strana zauvek je uhvaćen i zaleđen jedan trenutak u vremenu i komadić duše jednog velikog grada.
U decembru je ostao dovoljan broj dana da pročitam još poneku knjigu, tako da možete očekivati i drugi deo.