S ponosom vam predstavljam svoje najveće čitalačke promašaje godine! Čini mi se da ih nije bilo mnogo, ali su se dve knjige istakle kao posebno loše, a ostale sam dodala kao počasne goste.
Zlatni kavez Kamila Lendberg (izdavač Stela) – ja sam očigledno nešto pomešala ili pogrešno procesuirala, pa sam u glavi uvrtela da je ovo krimić i da je Kamila maltene nordijska Agata Kristi, što zaista nema veze sa životom. Roze korice sa zlatnim slovima (koja počinju da se ljušte nakon jednog čitanja) završila je u mojoj torbi za porodilište, pa sam je čitala u periodima kada više nisam mogla da pratim reprizu repriza serija Kasl i Očajne domaćice koje smo cimerka i ja gledale na TV. I samo zato sam je i pročitala, da prekratim vreme do povratka kući. Roman govori o Faje, udatoj za zgodnog i uspešnog muškarca kome je dosadila, i koji rešava da se razvede od nje. Isprva očajna u nameri da ga povrati, Faje shvata da je zapravo besna i da je bolje osvetiti se ženskarošu kome je dala “najbolje godine svog života“ i batalila karijeru radi braka i deteta i odlučuje da postane uspešnija od njega, što uspeva i da ostvari. Preko noći. Nadam se da vama nije nelagodno da čitate koliko meni da ovo pišem. Usput saznajemo i štošta iz njene prošlosti i otkrivamo da ni ona nije cvećka, i da se zapravo i ne zove Faje već Matilda i da će pogrešiti svako ko se kači s njom. Ovo je od početka do kraja predvidiv roman, s mnogo nepotrebnih scena seksa i jedan od onih “women empowerment“ momenata, tako da je, sasvim logično, objavljen i nastavak. Nastavak koji moje oči neće videti, hvala lepo.
Kada se ponovo sretnemo – Ranka Tanasić Barlov (Urban Art): Ova knjiga mi je privukla pažnju opisom na poleđini koji kaže da je tema potraga žene za bebom koja joj je oteta u porodilištu. Svetlana je na svet donela blizance, ali je navodno samo dečak preživeo. Devojčica je proglašena mrtvom, a njeno telo nikada nije dato roditeljima. Otmica dece jedna je od tema koje većina ljudi izbegava i o kojima vlasti tvrdoglavo ćute. Jednom ili dvaput sam se slučajno zadesila u gradu u vreme održavanja skupa roditelja koji veruju da su im deca oteta. To je toliko strašno i mračno da nemam snage ni da razmišljam, a još manje da pišem o tome. Ova knjiga, nažalost, predstavlja propuštenu priliku da se o jednoj tako važnoj stvari pristupi na ozbiljan način, a bilo je uslova za to jer je spisateljica pravnik. Najveći deo knjige posvećen je životu Svetlaninog sina Jovana, i ne samo njega, već i njegovog najboljeg prijatelja, Goranca Hasana. Njihove ljubavne zavrzlame zauzimaju veliki broj stranica, a dijalozi su dobrano prešli granicu patetike (“znam da moram srcu svome reći ne“ i slične izjave). Umesto potrage za nestalim detetom, dobila sam trećerazdrenu ljubavnu dramu i rasplet kog bi se i latinoameričke serije postidele. Nakon čitanja, pogledala sam jedan intervju s gospođom Barlov, koja deluje vrlo fino i trezveno, i, kako je sama rekla, piše ljubavne romane u kojima se obradi i neka društveno odgovorna tema. To znači da je opis na poleđini knjige promišljen potez izdavača da zavede čitaoca lažnim obećanjem. Jedini deo koji mi se takoreći svideo je opis same primopredaje ukradene bebe i kome je posvećeno sramno malo prostora. Recite mi, zar ne biste i vi bili razočarani da ste kupili knjigu očekujući da čitate o borbi žene da pronađe svoje dete i dokaže da joj je oteto, a umesto toga čitate o ljubavnim dilemama prijatelja njenog sina (da li da se prikloni ženi ili ljubavnici)?! Ja sam ostala i više nego razočarana i ovo zasigurno nije knjiga koju ću zadržati u svojoj biblioteci.
Uz gorepomenute dve knjige koje su me najviše razočarale, dotakla bih se romana engleske spisateljica Beril Bejnbridž, Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet (izdanje Štrik). Ovo je po opisu delovalo kao luda zabava, a kako volim dogodovštine smeštene unutar Engleske, nije ni čudo što sam očekivala da mi ovo bude u najgorem slučaju prosečno čitalačko iskustvo. Imamo dve žene, po svemu različite, ali koje su sticajem okolnosti postale bliske prijateljice, i fabrika u kojoj rade, je l’ te, organizuje izlet, na kome će štošta poći naopako. Knjigu sam već prosledila, tako da nisam u prilici da se podsećam nekih delova i citata. Uspela sam da je pročitam, ali nisam uživala u tome. Lepo su mi ljudi na Instagramu pisali “čim vidim da ljudi kače kako se spremaju da čitaju neku knjigu, a posle niko ne deli utiske, jasno mi je sve“ i “ovo je pisano kao da se neko napio u gostima i onda razvezao dugačku priču koja je samo njemu smešna, dok su ostali prinuđeni da slušaju i da se dosađuju“. Ne manjka ovde dešavanja, ali mi zaista deluje kao da je na silu pisano da bude duhovito, a vi ste na ivici da vas zaboli mozak od čitanja. Čitala sam je u paru s drugaricom čiji utisci nisu ništa bolji.
Od knjiga koje su mi se najmanje dopale u 2022, imam još Nečoveka (Osamu Dazai, Tanesi) – roman ispovedne forme o neshvaćenom mladom čoveku destruktivnom po sebe i po druge, a koji je jedan od najčitanijih japanskih romana svih vremena. Meni je delovao nekako prazno i neupečatljivo, a sudbina njegovih junaka me uopšte nije dotakla. Mislim da se dopada mlađoj publici, koja se lakše poistoveti sa osećanjem nepripadanja, izgubljenosti i ostalim dilemama karakterističnim za adolescentski period. Kako sam mesec dana pre Nečoveka čitala Zapise iz podzemlja, jasno je da Dazai nema nikakve šanse posle Dostojevskog. Neočekivano, ali me je razočarala i knjiga moje drage Agate Kristi, Putnik za Frankfurt – e, sad vidite da zaista kritikujem ni po babu ni po stričevima – mnogo su mi nabacani dijalozi s nedovoljno osvrta na likove, a sama priča (špijunaža, spoljna politika i malverzacije koje je prate) me nije dovoljno zaokupila. Izgleda da ipak više volim ubistva u uspavanim engleskim selima.
I za kraj, Atomske navike (Džejms Klir, Finesa), knjiga koja je postala planetarno popularna i još jedno u nizu onih motivacionih dela koja treba da vas podstaknu da promenite neke svoje obrasce ponašanja ako želite konkretne rezultate. Repetitivna i u toj svojoj repetitivnosti antipatična, ali, pošto sam već pisala o njoj (OVDE), ne bih vas sad ponovo gnjavila. Svesna sam da je ovo priručnik i da nije pisan u nameri da postane vrhunska književnost, ali, u poređenju s drugim priručnicima koje sam čitala tokom godine (mahom o roditeljstvu), ovaj zaostaje.
Imate li i vi na svom spisku knjige koje vam se nisu svidele? Slobodno mi javite ako neke treba posebno da se pripazim!