Daughters of Sparta / Claire Heywod
Trojanski rat kao inspiracija poslužio je mnogim piscima; i sama posedujem nekoliko romana koji su zasnovani na toj priči, a delo Kler Hejvud me je zainteresovalo jer je pisano iz perspektive spartanskih princeza, Klitemnestre i Helene. Kćeri kralja Tindareja i Lede, one su kćeri Sparte. Dve sestre koje su odmalena ispoljavale različitosti izrašće u mlade žene koje će se, svaka na svoj način, boriti za opstanak u muškom svetu. Ni gospama visokog roda nije omogućena sloboda izbora, te Klitemnestra i Helena moraju da se povinuju odluci svoga oca i predaju život u ruke ljudi koje je on odabrao.
“Šta ćemo da se igramo?“
“Ja ću da budem kraljevna.“ reče Helena bez oklevanja. “A Agata može da mi bude služavka.“
“Ali ionako si kraljevna“, reče Klitemnestra razdraženo. “Zar ne želiš da se pretvaraš da si nešto drugo? Na primer čarobnica ili gusarka ili čudovište?“
“A, ne. Ja sam uvek kraljevna.“
Klitemnestra je od početka bliža čitaocu jer je prvi deo knjige mahom njoj posvećen, a Helena tek pred kraj dobija više prostora. Kao starija sestra, bila je popustljivija, racionalnija, osećajući dozu odgovornosti za blagostanje mlađe Helene. Ona je njena zaštitnica, zamena za majku, njena Nestra. Helena je odmalena osećala majčinu odbojnost i uvek se pitala šta je učinila da je majka odbacuje, ali će Klitemnestra biti ta koja će čuti razgovor svojih roditelja i saznati za stid koji Leda krije jer Helenin otac nije Tindarej, već sami Zevs. To će u njoj samo produbiti zaštitnički nagon prema sestri.
Iako je velikoj većini poznata priča o spartanskim princezama, Agamemnonu i Menelaju i pohodu na Troju, Hejvudova uspeva da drži čitaočevu pažnju sve vreme (iako čitalac odranije zna najvažnije događaje koji će uslediti i kako će se sve završiti), što i nije mala stvar. Rečenice su pretežno kratke, što daje na dinamičnosti, ali autorka uspeva da ih prožme stilskim figurama koje pokazuju da se nije olako prihvatila pisanja. Knjiga jeste komercijalna, ali sadrži detalje koji bi se mogli dopasti i čitaocu koji traži nešto više od senzacionalizma. Na primer, besana noć koju Klitemnestra provodi pred Ifigenijino žrtvovanje, očajanje i pomirenost sa mišlju da ne može spasiti svoje prvorođeno dete. Ifigenija naivno veruje da se sprema za venčanje sa Ahilom, a njena majka joj češlja kosu, želeći da ta radnja zauvek traje, da zauvek provlači češalj kroz niti boje meda.
Kada je pričvrstila pletenicu i spustila ruku, imala je osećaj kao da je iščezao i poslednji trag toplog leta.
To je prelomni trenutak u kraljičinom životu: Klitemnestra, koja se dotad zadovoljavala životom koji se od nje očekivao – da bude podrška suprugu i izrodi mnogo dece, poslušna i primerna (uz jedan izuzetak, kada je pokušala da spasi mladu robinju i vrati je njenom bratu), omrzla je Agamemnona i nikada mu nije oprostila smrt svoje kćeri.
Vratimo se Heleni. Osećajući se odbačeno otkad joj se sestra udala i otišla u novu domovinu, Helena se nadala da će bar moći sama, kao naslednica Sparte, da izabere sebi muža. Pristaje da se uda za Menelaja, Agamemnonovog brata kog joj nameću zet i otac jer gaji nadu da će tako češće moći da viđa Klitemnestru. Za razliku od sestre, ona se nije srodila sa svojom sekundarnom porodicom, mužem i kćeri, i zauvek je čeznula sa sestrom, ne znajući da je dan Klitemnestrinog venčanja bio poslednji put da će se videti. Nije poput sestre prihvatila sudbinu i prigrlila jedinu obavezu koja se od nje očekuje, da obezbedi naslednike. Ona, najlepša žena na svetu, zlatokosa princeza da se svede na stroj za rađanje. Ne.
Iako različitih karaktera i načina razmišljanja, Klitemnestra i Helena će se naći u sličnoj situaciji. Obema će se ukazati prilika da izdaju svog muža i kralja, i obe će je prihvatiti. Svojevrsna kulminacija sažeta je u dve slike: Klitemnestra pere ruke od krvi svog muža, pitajući se o poreklu sveg zla i volji bogova, slepih na sitne živote smrtnika i Helena, koja na zgarištu umirućeg grada sluša krike majki i supruga palih ratnika, zauvek prokleta.
Položaj žene u muškom svetu danas se preispituje više nego ikad, i svakako jesmo odmakli (bar u zapadnom svetu) od tradicionalne podele uloga – žena je vlasništvo oca, potom muža, stub kuće i majka. Ona je ognjište i dom. Muškarci vode ratove i kroje sudbinu sveta.
Autorka nam je ispričala priču u kojoj nema negativaca već je svako od likova žrtva okolnosti – i mikenski kralj Agamemnon koji mora da pokaže odlučnost i čvrstinu, i zanemareni Menelaj kog Helena odbija od sebe u strahu od nove trudnoće i porođaja koji je može koštati života, i sveštenik Kalhant koji gaji mržnju zbog smrti svoje sestre, ali je čitalac na strani žena čiji se glas ovde jače čuje, a strepnja i bol iznova proživljavaju. Disati s Klitemenstrom i pobeći s Helenom je tako lako i, nakon tri stotine minulih vekova, ova priča ostaje živa, a poruka o sestrinskoj ljubavi odjekuje glasna i snažna. Čuvajte svoju sestru.