Nedavno sam pročitala zbirku pesama grčkog pesnika Konstantina Kavafija, a među onima koje su mi se najviše svidele jeste ona pod nazivom Grad (Η Πόλις), pa je stoga danas delim s vama. Poručuje da je sreća u nama samima. Ili nesreća – kako se kome zalomi, i da se od sudbine ne može pobeći. Šta vi mislite o tome? I kako vam se sviđa moja današnja fotografija? Razmišljala sam da je postavim kao zaglavlje na blog (iliti header); da li je to bolji izbor ili da ipak ostavim samo ova slova u ogledalu?
Kažeš: “Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u toj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih
i upropastio.“
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš
– ne nadaj se-
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.
Κωνσταντίνος Καβάφης
Interesting post my dear, xx
Volim Kavafija, divno što si ga spomenula 😉
Fotografija je super – glas za to da bude header!
Pozdrav, Jelena G
Hvala na utiscima, Jelena, veliki pozdrav :-*
Slazem se da je sreca u nama samima.. i zaista, mozes bjezati, mozes poci bilo kud ali od sebe ne mozes pobjeci. Kao i uvijek, divan post. Hvala ti! Takodje, fotografija je divna! 🙂 neka bude header 🙂 Veliki pozdrav iz Kotora grada. 🙂
Hvala na divnom komentaru i puno pozdrava za očaravajući Kotor ❤️