“Južno od granice, zapadno od sunca“ moj je prvi i (za sada) jedini susret s Murakamijem. Nisam bila načisto sa sobom da li mi se knjiga dopada ili ne, pa sam rešila da pošto-poto pročitam još koje njegovo ostvarenje i tada oformim konkretniji utisak, i tako prođoše godine jer sam čekala da mi ta druga knjiga sama padne u ruke umesto da je potražim u knjižari/biblioteci. To mi se dešava i sa mnogim drugim knjigama jer so many books, so little time.
Ali, da se vratimo mi ovoj knjizi, čija je radnja smeštena u Japan krajem 20. veka. Glavni junak je Hađime (što znači “Početak“), koji živi
naizgled običnim životom, izuzev činjenice da nema braće ni sestara, što je u
vreme njegove mladosti bila izuzetno retka pojava i to ga, zapravo, spaja s
povučenom Šimamoto, koja hramlje, pa su se kao dva autsajdera lepo našli. Završivši
osnovnu školu, putevi im se razdvajaju i njihovo prijateljstvo se prekida. Pored Hađimea i Šimamoto, kroz roman se provlače još i njegova bivša devojka iz dvadesetih, Izumi, koju je prevario i povredio, kao i njegova supruga Jukiko.
Šimamoto i Hađime se ponovo sreću u trideset sedmoj godini, kada ona dolazi u njegov bar, Robin’s
nest, za koji je saznala iz novina, i otad se povremeno viđaju (to jest, kada ona tako
odluči). Na kraju,
nakon burno provedene noći o kojoj su oboje maštali čitavog života, Šimamoto
nestaje, a Hađime se vraća supruzi i kćerkama, rešen da nastavi s dotadašnjim
životom.
O naslovu romana: “Južno od
granice“ je pesma Neta King Kola, ploče koju su H. i Š. često slušali u đačkim
danima. “Zapadno od sunca’‘ – misterija siberijana – priča o sibirskim
seljacima koju Šimamoto priča Hađimeu.
interesantna, ali deluje nedovršeno jer ne saznajemo odgovore na pitanja koja
se tiču Šimamoto: šta se desilo s njom na kraju, ko je čovek koji je Hađimeu
dao koverat sa sto hiljada jena dok ju je pratio na ulici, od čega je živela
ako ceo život nije ništa radila, od čega je bolovala ako su joj trebali lekovi… Bar meni te stvari nisu jasne jer se objašnjenje nigde ne pominje, jedino ako je toliko uvijeno da ja ne primetim (inače ne volim zakukuljene nagoveštaje). Jednostavnim jezikom napisana i prijemčiva čitaocu, ukoliko nije željan uzbuđenja i dinamike.
Citati:
obe kćeri jednako?“
što su još male.“, rekao je tast. “Kako deca odrastaju, tako počinješ više da
voliš jedno. Voliš i drugo, ali jedno voliš više. Shvatićeš jednog dana.“
nisam čuo tu reč – jedinac. Setio sam se koliko me je vređala u vreme kad sam
išao osnovnu školu.“
se“, rekla je, “U poslednje vreme se često osećam kao puž bez kućice.“
(Izumi)
neku reku? Neku lepu reku poput planinske, koja nije prevelika i uliva se
maltene pravo u more.“ (Šimamoto)