Zanemarila sam blog poslednjih meseci, kao i Instagram; nisam imala energije da se time bavim, iako kod ovakvih stvari važi pravilo da, što više pišeš, više ti se piše, a ako napraviš pauzu, teško ti je da se ponovo pokreneš. I tako sam ja napravila pauzu, spremala neke praznične fotografije i razmišljala o objavama, koje na kraju nisam ni realizovala. Nema veze. Ni sad ne mogu da obećam da ću biti redovna ubuduće, mada bih veoma volela da budem. Sledi kratak pregled početka ove godine – sve je bilo prilično mirno.
Ne odustajem od zamisli da kuću ispunim cvećem, iako mi ne ide baš najbolje. Ili ne ide uopšte (imam samo jednu biljku, dracenu, koja je na ivici kolapsa). Orhideje sam pre više od godinu dana dala mami jer sam shvatila da, pored troje dece i Eme, ne mogu da brinem još i o biljkama, ali sad, kako se proleće približava, želim ponovo da pokušam i unesem malo živosti u svoj prostor.
Čitalački februar sam rešila da posvetim epskoj fantastici i odabrala Mač od Šanare (davno sam čitala 1. deo i rešila da krenem ispočetka i pročitam celu trilogiju). Nisam oduševljena što je Vulkan za svaki deo uzeo drugog prevodioca, ali su me knjige fino zaokupile. Oseća se Tolkinov uticaj i ovde imamo uobičajenu postavku u smislu da imamo glavnog junaka/junake koji, manje-više protiv svoje volje biva uvučen u putovanje čiji je cilj zaustavljanje širenja zla i na tom putu doživljava razne pustolovine, neretko se izlažući smrtnoj opasnosti. Klasika. Ne bih išla toliko daleko da čitam sve knjige o Bruksovom univerzumu, ali mogu reći da su mi se Hronike Šanare svidele jer je pisac imao meru u svemu – imamo dovoljno uvida u tok misli glavnih junaka, pojavljuju se interesantne prepreke u vidu natprirodnih bića, a svaka finalna bitka nam iznova dokazuje koliko su naši um i svest važni ako želimo da ostvarimo cilj (nešto poput kasnije nastalog Harija Potera i njegovog rivalstva s Voldemorom).
U februaru je bila i blogogodišnjica koju, verovatno, prvi put nisam nikako obeležila onlajn (deca su mi bila bolesna, pa mi nije bilo do slavlja). Pripremila sam i knjigu koju sam htela da poklonim, ali će sačekati drugu priliku. Ovih dana sam počela da se sabiram i polako dolazim sebi – da pronalazim vreme za svoje hobije i vratim se stvarima u kojima uživam. Šetnja, jutarnja kafa s aromom vanile, čitanje knjige od 1500 strana, ušuškavanje s Emom na kauču, čitanje blogova i pisanje sopstvenog. Mesecima sam se bavila svojim fizičkim i psihičkim zdravljem, ne ispuštajuči iz vida potrebe svoje porodice. Živela sam kao da je neko ubrzao moj život daljinskim upravljačem, kao da sam na traci, i svakog jutra se budim kako bih izvršila istovetan niz zadataka pre nego što se uveče sručim u krevet. Čini mi se da se taj period konačno završio i da, iako su mi obaveze ostale manje-više iste, ne pristupam im na isti način jer sam ponovo u stanju da se radujem svakom novom danu.
Vreme praznovanja je već uveliko iza nas, pa se polako vraćam laganijoj ishrani (na slici su kinoa i falafel s povrćem). Nedeljama me je mrzelo da sebi spremam posebne obroke, pa mi je bilo lakše da pojedem kroasan ili bake rolls (prelepo) i to je zaista u redu ako ne zaređate nekoliko dana s takvom ishranom. Tada nastaje problem jer počnete da se osećate tromo i umorno, a stomak poručuje da su se farmerke verovatno skupile u mašini za sušenje. S godinama moramo da počnemo da pridajemo veći značaj onome što unosimo u svoje telo jer nam neće opraštati kao što je opraštalo sve one čipseve i krigle piva u dvadesetim.
Ponedeljak je kao novi početak i ja se nadam da ću ovu sedmicu iskoristiti da obavim stvari koje sam isplanirala, da ću naći vremena za učenje, čitanje i zabavu, i da ću vikend dočekati sa nekoliko završenih zadataka i osećanjem ispunjenosti (i novom dozom energije za jurnjavu po parku).
Ako ste još uvek tu, želim vam svima divan početak sedmice.