No et moi

(Izdavač u Srbiji: Čarobna knjiga) 


Odlomci:


Napuštam je uveče ne znajući gde spava, veći deo vremena odbija da mi odgovori, ponekad se naglo diže zato što je čas zatvaranja vrata, mora da trči na drugi kraj Pariza da zauzme svoje mesto u redu za čekanje, da dobije broj reda ili sobe, da se istušira u kupatilu koje su isprljali drugi i da potraži svoj krevet u spavaonici čiji su pokrivači zagađeni buvama ili vaškama. Ponekad ne zna gde, zato što nije uspela da se poveže sa socijalnom pomoći čiji je broj skoro uvek zauzet, ili zato što nemaju više mesta. Puštam je da ponovo ode, sa koferom koji se klati iza nje, u vlažnost poslednjih večeri jeseni.

… Postoji taj nevidljivi grad, u samom srcu grada. Ta žena koja spava svake noći na istom mestu, sa svojim madracem i sa svojim vrećama. Na samom pločniku. Ti muškarci ispod mostova, u stanicama, ti ljudi ispruženi na kartonima ili sklupčani na klupi. Jednog dana počinjemo da ih vidimo. Na ulici, u metrou. Ne samo one koji prose. One koje se skrivaju. Zapažamo njihovo ponašanje, njihov kaput koji je izgubio formu, njihov probušeni pulover. Jednog dana vežemo se za neku priliku, za neku osobu, postavljamo pitanja, pokušavamo da nađemo razloge, objašnjenja. A zatim brojimo. Druge, hiljade. Kao znak našeg bolesnog sveta. Stvari su ono što su. Ali ja verujem da treba čuvati širom otvorene oči. Za početak. 

Noću, kada ne spavamo, brige se umnožavaju, nižu se, uvećavaju, postepeno, kako sat napreduje, sutrašnjice se zamagljuju, najgore se pridružuje očiglednosti, više ništa ne izgleda moguće, savladivo, ništa ne izgleda mirno. Nesanica je tamno lice mašte. Poznajem te crne i tamne časove. Ujutro se budimo ukočeni, scenariji katastrofe postali su neobični, dan će izbrisati uspomenu na njih.