Blogogodišnjica!

• 

I to ne bilo koja. Prošlo je punih 10 godina otkad sam stidljivo otkucala svoj prvi post (blog sam prvobitno nazvala Dress N Read u nameri da pišem o knjigama i usput pomalo o modi, koja me je tada blago interesovala). Smatrala sam da sam previše basic i da će mi blog, a tada su blogovi kod nas i u svetu doživljavali svoj puni zamah, pomoći da se malo oslobodim i pustim neke nove i drugačije stvari u svoj život.

Blog je bio i ostao moj omiljeni medij za deljenje mišljenja, iskustava i fotografija, iako je kao forma odavno počeo da odumire, a većina korisnika prigrlila društvene mreže kao platforme adekvatne za plasman onog što žele da podele sa svetom. Ja sam poslednjih godina najaktivnija na Instagramu, mada ne mogu reći ni da tamo redovno objavljujem, dok mi je FB stranica najčešće u zapećku (da ne pominjem svoj lični Facebook profil na kome se nahvatala paučina). Osim volje za pisanjem i fotografisanjem i dobre internet konekcije nisam imala bogznašta i možda mi je najžalije što nisam u početku investirala u dobar foto-aparat, kako bih od samog početka imala slike lepe rezolucije. Blog mi nikada nije postao nešto više od hobija i ostao je kutak u kome se osećam sigurno i slobodno, bez obaveza i pritiska za redovnim objavljivanjem. Katkad se s nostalgijom prisetim zlatnog doba blogova i nefotošopiranih fotografija, bez filtera koji dovode objekat do neprepoznatljivosti (i to ne samo kada su ljudi u pitanju). Zašto su korice knjige filterom izmenjene u bež kada su u stvarnosti roze boje? To nije malo odstupanje.

Tokom ovih godina nakupila sam mnogo postova, fotografija, mejlova i uspomena. Imala sam 27 godina, ne preterano korisnu diplomu Filološkog fakulteta, podstanarski stan, muža i belog zeca. Danas imam 37, pišem iz svog stana, imam dvoje dece i psa, a i diploma se konačno aktivirala. Muž je ostao isti 🙂 Svakako je život pretrpeo više promena nego blog i drago mi je što je tako. Krajem 2021. sam konačno uspela da prebacim blog sa Blogger platforme na kupljeni domen, obrisala neke stare, irelevantne postove (poput onog o anticelulut gelu), napravila bekap. I dalje planiram da pišem o knjigama i pomalo o nekim drugim stvarima koje me zaokupljaju, tako da neće biti velikih promena. Imam neke smernice kojih se držim kada je Books and Lilies u pitanju, te možda ne bi bilo zgoreg da ih okačim ovde kao podsetnik (jer dolazim u situaciju da više puta moram da objašnjavam iste stvari):

• Ne radim besplatno. Ovo bi možda trebalo velikim slovima. Dakle, ne pišem nikakve recenzije na zahtev autora ili izdavača u zamenu za primerak knjige. Recenzija je za mene ozbiljan pojam (znam da nije za sve) i zahteva vreme. Za samo čitanje knjige potrebno je odvojiti bar 2 dana plus nekih pola dana za pisanje prikaza i utisaka. Meni to vreme vredi više od 500 dinara, koliko u proseku staje izrada jedne knjige. Koliko vi naplaćujete svoja 2.5 dana? To nipošto ne znači da neću besplatno pisati o knjigama (uostalom, to i radim svih ovih godina), ali isključivo po svojoj želji.
• Prihvatam knjige u zamenu da ih uslikam za društvene mreže. Nije mi problem da pomenem knjigu, provučem je kroz objavu ili stori, a ako neko želi nešto više, to nije besplatno. I uopšte me ne interesuje što ima na desetine drugih knjigoljubaca koji bi jedva dočekali da dobiju nešto besplatno – neka onda angažuju njih. Deset godina sam u ovoj sferi i odavno nisam voljna da volontiram.
• Ne čitam knjige u pdf. Više puta sam od autora dobila predlog da napišem recenziju, a da oni meni pošalju svoju knjigu u pdf jer nemaju više preostalih primeraka. To mi deluje kao jadan pokušaj da se ogrebu za još malo reklame, nakon što su svima koje smatraju važnim podelili knjige. Ne dolazi u obzir.
• Ne prihvatam sve što mi se nudi. Odbila sam više od pola ponuđenih, što knjiga, što drugih stvari jer mi nisu delovale kao nešto što bi mi se dopalo. Ako me nešto interesuje, pristanem. Neću prihvatiti knjigu samo zato što je knjiga. Svi znamo da i tu ima svačega i da nije sve za nas. Za svoje novce stalno kupujem knjige, čitam, preporučujem – to je sve vid podrške domaćem izdavaštvu za koje znamo da je neretko na ivici opstanka. Trudim se da sve ponuđene saradnje odradim korektno, a drugi je par rukava to što neki ljudi koji im rade u marketingu očekuju da se onesvestiš od sreće pri pomenu besplatne knjige. Koja, ako treba nešto da uradite za nju, nije besplatna.

Nadam se da ovo ne zvuči oštro, mada s nekima mora tako. I dalje se povremeno zapanjim koliko ljudi mogu biti bezobrazni u svojoj želji za iskorišćavanjem drugih i samopromocijom preko tuđe grbače. Nisam jurila da skupim što više publike, ali mi je drago da vidim da me isti ljudi podržavaju i veruju mojim preporukama jer znaju da ih ne bih prodala za besplatnu knjigu. Nikada nisam pisala izdavačima niti ih cimala za rukav nudeći saradnju. Nisam taj tip. Ne mislim da je ta uzdržanost sjajna osobina i verovatno bih mnogo bolje prolazila da nisam ovako uštogljena. Ali, to je samo kada je internet u pitanju. U oflajn svetu se, što sam starija, sve više trudim da se izborim za sebe, bunim se kada mi nešto ne odgovara i gledam da sredim svoj život jer to niko neće uraditi umesto mene. Više ne ćutim kada se neko ubaci u red ispred mene, kinji me na poslu ili očekuje da dubim na glavi.

Hvala svima vama koji ste tu i čitate to što pišem, gledate stare YT videe po više puta, uzimate knjige jer su vam se dopale preporuke – ne mogu vam opisati koliko mi je toplo oko srca svaki put kada vidim neku poruku podrške i koliko sam zahvalna svojoj maloj i vernoj zajednici. Imam u planu i nove videe (uskoro će proći i kašalj koji je posledica najomiljenijeg svetskog virusa, zbog kog, uostalom, nisam mogla da obeležim godišnjicu 15. februara, kad zapravo i pada) i prikaze knjiga koje sam čitala (nakupilo ih se, bogme), kao i nekih drugih tema koje sam želela da podelim s vama. Živeli i, ko zna, možda ćemo se redovno družiti i narednih deset godina.