Treći susret s Balzakom (nakon nezaobilaznog Čiča Gorija i potom Luja Lambera) prošao je više nego prijatno. Evgenija Grande se ubraja u njegov raniji opus (objavljena je 1833. godine).
U početku imamo utisak da Evgenija zapravo i nije centralni lik iako se njeno ime nalazi u naslovu, već njen otac Feliks, češće nazivan Čiča Grande. Vremešni vlasnik imanja u Somiru gospodar je i svog domaćinstva, koje čine supruga, kći Evgenija i služavka Nanona. On ima jednu dominantnu osobinu – škrtost – i čitav svoj život, i život svoje porodice oblikovao je prema njoj. Živi se štedljivo, ženi se daje skroman džeparac, kći ne troši ništa, a stara gospođica Nanona je sve-u-jedan služavka (družbenica, sobarica, kuvarica) jer drugih nemaju. Razmere Grandeovog tvrdičluka su tolike da će kod čitaoca u pojedinim trenucima izmamiti smeh i Balzak je sjajno utkao komične opaske u ovaj inače neveseli roman. Dok oni tavore, Evgenija je stasala za udaju i u okolini se izdvajaju dva kandidata, voljna da naslede, kako naslućuju, poveliki miraz Grandeove jedinice. Na večeri povodom Evgenijinog rođendana upoznajemo beležnika Krišoa i gospodina od Grasena, plemića, i uživamo u malom nadmetanju za naklonost skromne mlade naslednice. No, konce će im iznenada pomrsiti mladi Šarl Grande, sin Feliksovog brata iz Pariza. Šarl je jedan od onih mladića naviklih da bez velikog truda imaju lagodan život, nenaviknut na rad, povodljiv i privlačan ženama i Evgenija će izaći dobro van svojih ustaljenih navika kako bi mu boravak u njenoj kući bio što udobniji, po cenu da naljuti svog strogog oca.
Evgenija je povučena, poslušna, saosećajna, neiskvarena devojka koja, zapravo, ne poseduje nijednu lošu osobinu, i kao takva nije mnogo interesantna kao lik, iako smo sve vreme na njenoj strani. Zanimljiv je i opis njene majke, žene koja je toliko nebitna da nije navedeno ni njeno ime: Gospođa Grande beše žena suva i slaba, žuta kao dunja, nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se s njima rđavo postupa. Ona postoji samo kao nečija (podređena) supruga i majka.
Žena ima to zajedničko s anđelom, što duše koje pate njoj pripadaju.
S druge strane, gazda Grande je do tančina opisan i seciran – njegovo lažno mucanje kada je potrebno ugovoriti neki posao (kako bi zbunio saradnika i potencijalno izazvao sažaljenje), mahinacije s trgovanjem, kalemljenje zlatnika na zlatnik, razmišljanje na koje bi načine mogao da zgrne još novca. Ova monomanija će nas umnogome podsetiti na starog Kir Janju, a možda i Andrićevu Gospođicu. Kritičari smatraju da je lik Grandea zasnovan na Molijerovom Harpagonu.
Tvrdice ne veruju u budući život; za njih je sadašnjost sve.
Kuća je hladna, Evgenijina i majčina odeća skromne, obedi tek toliko obilni da se ne ostane gladan, tako da ne čudi što se pariski boem Šarl zapanjio kada je video kako mu dobrostojeći rođaci žive. Zanimljivo je posmatrati Nanoninu reakciju na Šarlove lične stvari – za nju predstavljaju dotad neviđenu raskoš. Međutim, iz Pariza stiže vest da je Šarlov otac izvršio samoubistvo jer se našao na rubu finansijske propasti, ostavivši sina da se nadalje, uz stričevu pomoć, brine o sebi. Grandeova reakcija na vest nam još jednom savršeno oslikava njegov karakter, toliko da to prelazi u komiku.
On se pokazan izdašan u svemu što nije stajalo ništa.
Bankrotirati – odgovori otac – to je učiniti najnečasnije od sviju dela koja mogu osramotiti čoveka. Razbojnik na drumu časniji je od bankrota.
Šarlovim dolaskom u Somir fokus se sa oca prebacio na Evgeniju i nailazimo na introspektivni prikaz njene duše, trpljenja i nadanja. Nada je jedino što joj je preostalo nakon što je ostala bezmalo sama jer u ocu nikada nije imala trunke saosećanja i razumevanja. Kako godine prolaze, Evgenija stiče nove veštine upravljanja imanjem i predstavlja dobru priliku za udaju. Šarlova senka i dalje lebdi nad njenim srcem, čvrsto zaključanim za sve ostale.
Laskanje ne potiče nikad iz velikih duša; ono je urođeno sitnim dušama, kojima ide od ruke da se načine još manjim, da bi lakše ušle u životnu sferu ličnosti kojoj teže.
Francuzima je u krvi da se oduševljavaju, da se ljute, da se dive trenutnim pojavama, dnevnim događajima.
Rezime: Jedno prijatno čitanje. Evgenija je lik koji budi saosećanje i sažaljenje, ispunjavajući uslov romantične junakinje – da pati. Ispunila je i moja očekivanja. Balzak jeste realista, ali u njegovim delima osećamo uticaj romantizma – uprkos tome što je pokušavao da se od njega distancira. Neposredno pre nje pročitala sam Zolinu knjigu “Kod Ženskog raja“ (javite mi ako budete hteli da i za nju pišem utiske), ali mi se Evgenija više dopala, pitkija je. Roman o porodici koja je imala uslove da poživi dugo i srećno u ljubavi i blagostanju, ali, zahvaljujući tvrdom Grandeovom srcu, nije. Sama knjiga ima ispod 200 strana, tako da zaista ne oduzima mnogo vremena; mislim da vredi odvojiti jedan vikend za njeno čitanje.
Izdanje: Tvrdi povez, latinica, format je za nijansu manji od standardnog. Kupila sam je u Otvorenoj knjizi tokom sajma i nemam nikakvih zamerki, baš je lepo izdanje.