A Clergyman’s daughter / George Orwell
Zaboravila sam koliko volim Orvela. I nakon ove knjige čvrsto rešila da pročitam preostala 3 njegova romana koja dosad nisam čitala. Svaki put je drugačiji. Zabavan i ozbiljan, klasičan i moderan, pripovedač čije reči čitate s lakoćom i pažnjom, i stižete do kraja pre nego što primetite da ste odmakli.
Ovde nema eksperimentisanja s naslovom – roman se zove Sveštenikova kći i ceo govori o njoj, a ona je Doroti Her, jedinica paroha Čarlsa. Uveliko devojka, u kasnim dvadesetim godinama, Doroti se stara o njihovom malom domaćinstvu, jedva sastavljajući kraj s krajem kako bi održala (osrednji i relativno skromni) standard na koji je njen otac naviknut, a koji preti da im izmakne zbog njegove sklonosti ka kockanju. I ne samo što je kockar, već je Čarls toliko zakazao kao paroh da je broj vernika u njegovoj crkvi višestruko opao otkad je prvi put došao u crkvu Svetog Estlina u Knajp Hilu, u Engleskoj.
Tek je prošlo jedanaest. Dan nalik na prezrelu ali još uvek dobrostojeću udovicu koja misli da joj je i dalje sedamnaest. Ceo dan je ličio na april, ali kao da se tek sad setio da je ipak avgust i da treba da bude vrelo.
Pisac nas zabavlja prikazom života u Knajp Hilu – tu je nekoherentna crkvena zajednoca, uobraženi kandidat za gradonačelnika, ljutiti mesar kog Doroti izbegava jer mu duguje dosta novca, kao i neizbežna lokalna radio-mileva u liku gospođe Sempril koju ćete obožavati da mrzite.
Doroti, DRAGA MOJA – promrmlja gospođa Sempril tužnim, svečanim glasom nekoga ko pokušava da saopšti loše vesti na najblaži način – čekala sam te da POPRIČAMO. Imam nešto STRAŠNO da ti saopštim, nešto što će te UŽASNUTI.
Do preokreta u Dorotinom životu dolazi kada se jednog jutra probudi u nepoznatoj ulici, daleko od Knajp Hila. Na tom mestu, koje je odvojeno kao početak drugog dela knjige (od ukupno pet), čitalac oseća kako se atmosfera romana promenila. Naša junakinja se iz jednolične svakodnevnice našla u nebranom grožđu, sama, gladna, s rupom u pamćenju. Čak ni novine s udarnim naslovom o nestaloj parohovoj kćerki kod nje ne izazivaju asocijacije i ona besciljno tumara, prepuna pitanja koja postavlja samoj sebi. Potraga za hranom dovešće je do zajednice skupljača hmelja, u kojoj će privremeno naći svoje mesto; neko vreme će provesti čak i na ulici, dok je put ne nanese u devojačku školu gde će se oprobati na mestu učiteljice.
Kada se posle prisećala, popodneva su bila ono čega se Doroti najviše sećala. Ti dugački sati rada po jakom suncu, zvuci pesme stotine glasova, miris hmelja i dima, urezali su joj se trajno u sećanje. Popodne si već bio preumoran i da stojiš, bubice iz hmelja bi ti ušle u kosu i odeću i nervirale te, a ruke od sumpornog soka bile su crne kao u crnca i krvarile su. Ipak, bio si srećan, iz nekog nepoznatog razloga. Rad te obuzimao i kontrolisao.
Valja pomenuti da je Orvel u roman umetnuo i jedno poglavlje koje je napisano kao dramski tekst, sa ulogama i rečima koje učesnici, prosjaci na londonskom trgu, izgovaraju, i na taj način nam živo dočarao komunikaciju i životne prilike ovog nepoželjnog društvenog sloja. Svojevrstan eksperiment koji je razbio ustaljenost pripovedanja, ali koji je, srećom, ostao na tom jednom poglavlju. Čitalac će dobiti i objašnjenje zbog čega je došlo do amnezije, mada, priznajem, meni nije do kraja razjašnjeno i ostalo mi je nekako nedorečeno.
Interesantan je odnos Doroti i postarijeg neženje iz Knajp Hila, nasrtljivog gospodina Varbartona, koji pokušava da je obrlati, kao i Orvelovo viđenje braka koje je projektovano kroz Varbartonov monolog, i, kasnije, Dorotin odgovor na njegovu velikodušnu ponudu. I ne samo to – autor se osvrnuo i na društvene, kao i ekonomske prilike u zemlji, ilustrujući nam nepobedivost sistema na primeru berača hmelja i njihovih nadnica. Vešto je provučeno i pitanje vere, kao i nedostatak iste, i to baš na primeru same Doroti.
To je misteriozna stvar, gubitak vere – misteriozna kao i sama vera. Kao i vera, to nije zasnovano na logici; to je kao promena vremenskih prilika u mozgu.
Posebno zanimljiv odlomak odnosi se na Dorotin boravak u školi, gde pod budnim okom stroge i maliciozne direktorke pokušava da reformiše natrulu, zastarelu doktrinu vaspitavanja mladih devojaka. Nema osobe koju sitničava gđa Krivi ne bi iznervirala. Kao da joj je sudbina da, nakon što je izmakla nepopustljivom ocu, padne u ruke drugom tiraninu.
Ili je ovozemaljski život bio samo priprema za nešto veće i trajnije, ili je samo bio besmislen, mračan i odvratan.
Sam Orvel se svojevremeno takođe oprobao kao nastavnik (doduše, u muškoj školi) i ne možemo, a da se ne zapitamo da li je u priču utkao i neke autobiografske elemente (na koje nailazimo u drugim njegovim knjigama, poput Puta za Vigan, Niko i ništa u Parizu i Londonu ili Burmanskih dana).
Knjiga se može naći kod izdavača Otvorena knjiga (OVDE). U tvrdom je povezu, štampana latinicom. Nisam oduševljena koricama i mislim da je moglo to atraktivnije da se upakuje jer ova knjiga to zaslužuje.