Crnjanski je ovaj roman napisao inspirisan svojim putovanjem u Minhen i, po mom mišljenju, ovo je jedna od knjiga koje lepo stare, što podrazumeva da, čak i ako ne budemo oduševljeni u početku, nakon protoka vremena, obrisi pročitanog u našem sećanju postaju sve bolji, jasniji, lepši.
Odmičući od sela Mitendorfa, po prašnom drumu, između drvoreda starih kestenova, već dugo su se tresla jedna velika, crna, putnička kola.
U pomenutim kolima se vozi Lola (iliti Maria Dolores Poris y Montez), mlada i lepa igračica koja stigavši u Minhen izaziva senzaciju. Našavši se pod svetlima dvorskog pozorišta, Lola dospeva u centar pažnje i postaje ljubavnica kralja Ludvika I. Kralj nije jedini koji je opčinjen Lolom – stekla je i mnoštvo mlađih obožavalaca, među kojima se ističu grof Hiršberg i pukovnik Valerštajn.
Ostario sam u svom oku i svom osmehu, za ova tri dana i tri noći, više nego za deset godina.
Lutalačke prirode, u svakom gradu ima poneku ljubav i svakome govori iste fraze. Pretpostavka je da će ponavljati te ciklične obrasce sve dok se njena mladost i lepota ne potroše. Lola je tipičan primer femme fatale, žene koja živi od divljenja i muške pažnje i koja svojim nepromišljenim postupcima može izazvati i koje neretko skončaju kako nisu želele jer zapravo i ne znaju šta žele.
Kroz Loline dijaloge sa udvaračima uviđamo siromaštvo njenog rečnika koje pokušava da nadomesti napabirčenim i nepravilnim španskim izrazima i veliku glad za ljubavlju i prihvatanjem. U nekim trenucima će nas podsetiti na Margeritu Gotje iz Dame s kamelijama, s tim što smo Margeriti naklonjeniji. Lola je s razlogom odabrala pozornicu za svoje radno okruženje – jer čitav njen život je predstava, a svet njena pozornica.
Živim dva života. U jednom raskalašno, ali u drugom daleko od sveg tog besmislenog razvrata bez kojeg vi ne možete biti.
Čitav roman je zapravo jedna epizoda Lolinog života, stanica na proputovanju žene izmišljene prošlosti i neizvesne budućnosti. Iako se dotiče političkih i verskih pitanja u Bavarskoj, koja prolazi kroz jednu od kriza, Kap španske krvi je ljubavni roman. Ostareli kralj Ludvik nema volje za bavljenjem državnim poslovima i lišavanja vremena (kog mu nije mnogo preostalo) radi prosperiteta svog kraljevstva – “želeo je samo trenutak mira, trenutak pravog gledanja u oči neprolaznosti, lepote, starenja i prolaznosti.“
Nisam ostala oduševljena romanom, štaviše, delovao mi je kao jedno od lošijih ostvarenja Crnjanskog, kao nešto što je i sam napisao usput, na proputovanju. Pravi lirski roman sa ženom kao centralnom figurom, koji se nije istakao među čitaocima i u senci je Seoba, Dnevnika o Čarnojeviću, Romana o Londonu. Međutim, vremenom mi je prirastao za srce i, kao što sam na početku navela, postao je bolji nakon što je malo odležao. Planiram ovog leta da pročitam i Ljubav u Toskani, pa taman da uporedim utiske.
Dobro, dobro, proći će, kroz koji dan, i taj prvi miris vaše kose, pomešan sa snegom, uobraženje mog i vašeg oka, izlečiću se od ovog drhtanja i žudnje za vama.
Izdanje: Dereta, 2020. Tvrd povez, latinica. Veoma lepa slova, laka za čitanje; edicija vredna kupovine.
Knjiga se može naći OVDE.