Knjigu turske spisateljice Elif Šafak sam već neko vreme želela da pročitam i to bilo koji naslov, jer sam naišla na mnoge pohvale na račun njenog pisanja, tako da sam bila radoznala. Šegrta sam dobila za rođendan pre skoro 4 godine, tako da je stigao i da odleži svoje na polici, zbog čega nisam baš ponosna.
Istanbul, 1574. godina
Mladi Džahan, predstavljajući se kao mahut, krotitelj slonova iz Indije, stupa u službu kod glavnog carskog neimara, Sinana. Brinući o mladom belom slonu Čoti i istovremeno prilježno radeći pod Sinanovim pokroviteljstvom, Džahan provodi godine na carskom dvoru. Upoznaje i kćer cara Sulejmana Veličanstvenog, princezu Mihrimu, koja će u njegovom životu odigrati ulogu umnogome drugačiju od one kojoj se, uprkos svim preprekama nadao.
Moram da priznam da mi je prvih nekoliko stranica bilo nezanimljivo i da se svelo na to kako Džahan i slon provode dane te sam već pomislila da će samo o tome biti reči sve do kraja knjige. Drago mi je što nije ispalo tako i što je Šafakova uspela da me uvuče u priču i pride na kraju servira više obrta i raspleta, što je bilo neočekivano uzevši u obzir relativno miran tok naracije tokom najvećeg dela ovog istorijskog romana. Naš fiktivni junak predstavnik je malih ljudi koji su doprineli stvaranju velikih dela – sve u službi najznačajnijeg arhitekte koji je gradio za vreme vladavine careva Selima I, Sulejmana Veličanstvenog, Selima II i Murata III. Elif se u ovom romanu dotakla izgradnje džamije Sulejmanije, Selimije, kao i zadužbine princeze Mihrime. Glavni carski neimar prikazan je kao vredan, strog i pravedan gospodar i njegov odnos sa Džahanom u neku ruku predstavlja ideal veze učenik-mentor. Pored povremenih problema u vezi s voljenim slonom i ucenjivačkog odnosa s pomorskim kapetanom koji mu je pomogao da stigne u Istanbul, Džahan će se suočiti i s nečim krupnijim, a to je sabotaža radova Sinana i njegovih štićenika – događaji koji će tek na kraju romana biti u potpunosti rasvetljeni. Od istorijskih ličnosti, pored sultanove porodice, susrešćemo se i s Mehmed-pašom Sokolovićem, a tokom boravka u Italiji Džahan upoznaje i Mikelanđela, Il Divina glavom i bradom. Iako nije mnogo vremena provodio čitajući, Džahan je veoma cenio pisanu reč i njegovo poštovanje prema knjizi se najbolje vidi u delu kada iz biblioteke namenjene rušenju pokušava da spasi što veći broj knjiga, po cenu da bude uhvaćen.
Džahan će se zauvek sećati 1562. kao godine nepomućene sreće. Svako od nas ima jednu takvu godinu u životu, verovao je. Rasla je, cvetala, i baš kad je pomislio da će tako biti zauvek, završila se.
Džahan je jedan od ljudi blagoslovenih ili prokletih dugim životnim vekom; stoga je vremenska linija romana veoma rastegnuta i obuhvata period od 1540. godine do početka gradnje Tadž Mahala, 1632.
U neke gradove odeš zato što želiš da odeš, a u neke odeš zato što oni žele da im dođeš.
Autorka je u pogovoru navela da nije dosledno poštovala vremenski sled događaja i da je neke od njih prilagodila svojoj priči, kako bi bila tečnija i interesantnija. Lično ne volim kada se stvarima koje su se zaista zbile (nisu fikcija) manipuliše jer u čitaočevom sećanju stvaraju pogrešnu sliku istorijskih događaja – to je druga zamerka ovoj knjizi. Na kraju sam je ocenila solidnom četvorkom – pojedini delovi su zaista divno ispripovedani i ne isključujem mogućnost čitanja još nekog njenog romana (pitam se kakvo li je Crno mleko). Neimarov šegrt nas vrlo uspešno vodi u drugo vreme i podneblje i svojom bajkovitošću izmešta iz realnosti, čineći da bar na trenutke zaboravimo na svakodnevnicu i zakoračamo stazama zavejanim prohujalim vekovima.
Izdanje: Laguna, 2015; 449 strana, meki povez, latinica.