Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu. Ne jedanput Miloš je imao prilike da vidi kako se lica iznenadno promene kad pomene da je rodom iz ove varoši.
Prvo poglavlje S proleća otškrinuće nam vrata redakcije lista Preporod, u kojoj ćemo zateći nekoliko zaposlenih, među kojima je Miloš Kremić, mladi Užičanin nastanjen u Beogradu. Do njih je doprla vest o mladoj ženi koja se utopila zbog nesrećne ljubavi i urednik zadovoljno trlja ruke jer će članak o takvom događaju prodati veliki broj primeraka novina. I već će na početku lik Miloša pridobiti simpatije čitaoca jer je za njega takva vest tragedija i mnogo više od pukog izveštavanja. Njemu se “srce smrzlo“, uznemiren je, ali po poslovnoj dužnosti odlazi u naselje u kome je pokojnica živela kako bi se detaljnije raspitao o njenoj situaciji. Kako pisac kaže, Miloš nije u prvoj mladosti, ali je još uvek mlad, toliko da “je i dalje smatrao ljubav za suštinu života“.
Nit vodilja ovog romana jeste ljubavna priča između Miloša i Zorke, devojke iz zajedničkog dvorišta, i problemi koje su izazvali njihovi različiti pogledi na život. Ona bi bila srećna da se uda i ugađa mužu, dok on smatra da zaslužuje više i bolje, sanja ideale, piše, ali su njegovi snovi o budućnosti prilično neodređeni i nedorečeni. Ni sam nije načisto čime bi želeo da se bavi i gde bi želeo da živi, a razlika u godinama između njega i Zorke samo produbljuje jaz. Apropo razlike u godinama, ona mi ovde nije jasna. Ako je Miloš pravnik po struci i ima koju godinu radnog staža, mlad je (a nije u prvoj mladosti), zaključujem da ima oko 25. Zorka u jednom delu eksplicitno navodi da ima 30 godina. Ta razlika u godinama na devojčinu štetu ponavlja se kao kamen spoticanja i najveća prepreka njihovoj vezi jer “za koju godinu ona će prestati biti žena“. Potom, čitajući dalje, saznajemo da je razlika među njima zapravo 10 godina. Nadam se da ne delujem sitničavo, ali me je ovo zbunilo. Jedino ako moje polazište da je Miloš u srednjim dvadesetim nije ispravno i da on zapravo ima tek 20 godina. Ali, kad je onda diplomirao pravo? Ili Zorka laže da ima samo 30? Doduše, to je u suprotnosti s njenim karakterom – ona je skromna, čedna i poštena devojka koja je vodila sumoran, usamljenički život s majkom, koja ju je, koliko joj je pružila odgajajući i vaspitavajući je, toliko joj je i kršila krila, onemogućivši joj da se osamostali i zasnuje porodicu.
Uskokovićevi junaci se izražavaju starinski, zvučeći baš kao to što jesu, likovi iz romana. Izjave ljubavi zvuče prilično teatralno i teško ih je prihvatiti kao deo razgovornog stila.
Ne plači jer tvoje suze padaju kao ključala smola na moje srce.
Ja ću te voleti i posle života, za grobom i večno.
I pored patosa i nekih nelogičnosti, uživala sam u čitanju. Sećam se da sam negde pročitala da su Došljaci lošiji roman od Čedomira Ilića, tako da sam mu pristupila s oprezom, ali nisam ostala razočarana. Ne volim ljubavne priče, ali nazivati Došljake ljubavnom pričom ne bi bilo pošteno jer su oni mnogo više od toga. I praćenje razvoja glavnog junaka, i pogled na Beograd s početka 20. veka, i podsećanje na to koliko nas porodica i društvo oblikuju i da se uzaludno opiremo njihovim stegama.
Ja vidim ovaj Beograd iznutra… ah, da znaš kako je odvratan!
Primetićemo izvesnu sličnost Miloša Kremića sa Čedomirom Ilićem, junakom istoimenog Uskokovićevog romana – i ovde imamo mladića skromnih imovinskih prilika, ali željnog napretka, kao i tragediju koja poput Damoklovog mača lebdi nad njegovom sudbinom. Imajući u vidu da je sam autor svoj život okončao utapajući se u 31. godini, ne čudi melanholija koja isijava iz njegovog tkanja, a na nama ostaje da se zapitamo kakva bismo dela dočekali da je duže živeo.
Ali san, kao kakvo nevaspitano derle, samo je dodirivao trepavice pa bežao dalje.
Miloš se nije zadovoljio pišući za druge – već na prvim stranicama naći ćemo zanimljivo opažanje kada je o novinarskom poslu reč – naime, Miloš je “srce i dušu“ uložio u jedan članak koji, iako dobar, pokriva samo jedan dan, jedan novinski broj, a sutradan valja opet prionuti i naći nove vesti, nove ideje. On sam počinje da radi na drami Sfinks, a sirota Zorka, ne sluteći koja je njena glavna tema, učiniće sve da mu boravak i sam čin pisanja učini što prijatnijim. Ipak, sva njena žrtva ostaje nedovoljna pred Miloševom ambicijom. On se trudi da sakrije svoju uvređenost kada se ona jednom, u šali, potpiše njegovim prezimenom i tada shvata da se našao u situaciji koja je mnogo ozbiljnija nego što se on nadao i želeo. Sjajno je dočarana njegova unutrašnja borba između časti i ambicije, Zorke i napretka u društvu. Iako stilski manje zrelo, na mahove isuviše sentimentalno, Došljaci su delo vredno pažnje, a Milutin Uskoković jedan od nepravedno skrajnutih domaćih pisaca.
Izdanje: Vulkan, 2019; tvrd povez, oko 320 strana. Predgovor ne čitati pre samog romana jer je doslovce prepričana radnja. Ja sam se jednom prešla sa Stanarkom napuštenog zamka i otad sve predgovore, pogovore i ostale dodatke čitam isključivo nakon što pročitam knjigu.