Kada sam videla da je u pripremi ova knjiga, znala sam da ću je kupiti i pročitati, ali sam se nakon toga dvoumila da li da pišem o njoj. Zato što sam malko razočarana. Iako još uvek nisam pročitala sve što je napisao, znam da mnogo volim Zolu i da se bez razmišljanja odlučujem na kupovinu i/ili čitanje njegovog romana kada mi padne šaka.
U žamoru pred početak pozorišne predstave osluškivaćemo razgovore pariskog otmenog sveta dok iščekuju spektakl radi kog su se okupili; mada je zapravo jasno da su neki došli da bi bili viđeni, drugi da bi posmatrali druge, a svi da bi ubili vreme i prekratili veče u Varijeteu.
Iskreno, bilo mi je previše da zapamtim toliko likova na samom početku i ne volim kada nam autor odjednom predstavi mnogo ličnosti; više volim kada se to malo rasporedi kroz knjigu jer ne samo da tako lakše upamtim imena već i sve što ide uz to – od zvanja, preko fizičkog izgleda do opisa same naravi važnih i sporednih likova, ali razumem i da pisac pišući knjigu ima svoje želje, i ne uzima u obzir “šta bi čitaocu bilo lakše“. Ipak, neće mnogo okolišati pre nego što nam predstavi svoju protagonistkinju, Nanu. Ona je mlada, nezgrapna, neškolovana, prosečnog glasa, ali poseduje harizmu, dar da privuče pažnju ljudi i želju da budu u njenoj blizini. Oko sebe okuplja mnoštvo sveta, muškog i ženskog, a svima njima je zajednički imenilac lažni sjaj, pozlata ispod koje nema ništa osim praznog pogleda i opustele duše.
Nana je bila pozvala čitavu gomilu sveta nadajući se da niko neće doći.
U romanu se izdvaja nekoliko relacija koje privlače pažnju čitaoca:
Nana – Luj: Luj je Nanin sin, zanemareno dete koje ona doživljava kao jedan od predmeta kojima je orkužena. Voli ona tu igračku, ali joj brzo dosadi i sklanja je u stranu, svojoj tetki na staranje. Druga paralela jeste Nana – Satena: Satena je Nanina koleginica po zanatu, ali s manje probirljivom klijentelom. Uvek u strahu od policije, nesigurnih primanja i budućnosti, ona ne čini ništa kako bi popravila situaciju u kojoj se nalazi. Naprotiv, kao da u njoj uživa, i to joj je zajednička nit sa Nanom. Nana – Fontan: mladić, jedan od njenih ljubavnika s kojim se skrasila i otpočela zajednički život. Poglavlja posvećena njihovom odnosu su najzanimljiviji deo knjige i prikazuju Nanu u potlačenoj ulozi, autodestruktivnu vezu u kojoj je bezmalo dotakla dno, trpeći fizičko i psihičko nasilje. Sjajno portretisanje psihe dvoje likova podseća na Zolu u punom zamahu. Nasuprot Fontanu, imamo grofa Mifu koji je opčinjen Nanom i čije granice, kako bogatstva, tako i strpljenja, ona nemilosrdno iskušava.
Nana je jedna od fatalnih žena, koja postoji isključivo kroz projekciju drugih, nesposobna da se uzdigne iz mulja u koji je zapala i ostvari ličnu sreću. Ona je posedovala besni nagon uništavanja drugih, ali i sebe same.
Ovde, na ruševinama ovog bogatstva, nagomilanog i zapaljenog odjedanput, valcer je svirao posmrtni marš jednoj staroj rasi, dok je Nana, nevidljiva, nadneta nad balom sa svojim gipkim udovima, rastvarala ovaj svet i prožimala ga fermentom svoga mirisa koji je lebdeo u toplom vazduhu, u raskalašnom ritmu muzike.
Fokus se nekoliko puta pomera sa Nane na druge likove i čitalac, mada je u pojedinim trenucima imao uvid u njene najskrivenije misli i postupke, kasnije o njoj saznaje samo posredstvom drugih – “priča se da je Nana…“, “govorili su da su je videli…“, kao da je nadrasla samu sebe i postala mit.
Zola je (u nedostatku ličnog iskustva) istraživao kako bi se i sam pozabavio fenomenom kurtizane u književnosti i njegova Nana, kao i većina ostalih, nije odrasla u stabilnoj porodici. Sama u jednom trenutku kaže da je kći pralje i alkoholičara; zbog činjenice da nije imala srećno detinjstvo od početka ima poteškoća da sa bilo kim uspostavi stabilan odnos.
Zaključak: Da nisam čitala Zolu, utisci bi verovatno bili nešto bolji, a ovako sam, htela ne htela, imala velika očekivanja. Kako i ne bih od autora jednog Žerminala. Zato mislim da bi možda vreme bolje bilo utrošeno da sam ponovo pročitala taj roman. Iako sam pročitala da je Zola, pišući Nanu, strogo vodio računa o kompoziciji dela, redosledu poglavlja, starajući se da sve bude besprekorno i, iako ovo nije jedan od njegovih prvih romana, ne mogu da se otmem utisku stilske neujednačenosti. Knjiga ima oko 400 strana, od kojih mi se dopalo 50. Kraj je veoma upečatljiv i nagoni na razmišljanje, kao i preispitivanje svega pročitanog, ali nedovoljan da nadomesti stranice praznog hoda i dosadnih salonskih razgovora.
I, za kraj, moja top lista do sad pročitanih knjiga Emila Zole:
- Žerminal
- Tereza Raken
- Čovek zver
- Kod Ženskog raja
- Nana