Gorolom mi je jedna od omiljenih knjiga koje sam čitala prošle godine, ali se nije ukazala prilika da malo više pišem o njoj (mada sam je se dotakla u nekom od videa). Roman srpskog pisca Aleksandra Tešića, može se čitati zasebno i nije neophodno neko predznanje da biste ga razumeli i u njemu uživali. Čak dve godine mi je stajao na polici (dobro, o ovom čak bi se dalo raspravljati jer to u mojoj biblioteci uopšte nije dug staž) i drago mi je što sam počela sa čitanjem baš na jesen jer je radnja smeštena u nedelju uoči Miholjdana.
Već dugo nisam u prilici da pišem neke temeljnije analize (naročito mi je žao sad kad je ova knjiga u pitanju), ali blog post kao forma dozvoljava i naknadne izmene, pa će možda biti prilike da ga kasnije nadogradim.
Gorolom je istorijski roman čija je radnja smeštena u Srbiju XIV veka i ne svrstava se u epsku fantastiku, po kojoj je Tešić poznat. Ovde nema nadrealnih elemenata – zmajeva, mitoloških bića i drugih natprirodnih delova iz slovenskih predanja i folklora i, iako nategnuto, teoretski bi se sve navedeno u knjizi moglo zaista i dogoditi. Na samom početku svedočićemo nadasve potresnoj sceni, kada je samohrana majka troje dece primorana da starijeg dečaka i devojčicu proda u roblje ne bi li od dobijenog novca mogla da prehrani bar najmlađe dete. Zakon u Srbiji dozvoljavao je takav čin i mi možemo samo naslutiti koliko je takva odluka skupa, ali i neminovna ako je alternativa da cela porodica skapa od gladi. Ropci Krečo i Grubač, dvojica podmuklih nasilnika, sluge su starog župana Vragoča Mrkobrade i za sramotno sitne pare kupili su Goroja i njegovu sestru Ankicu. Ovde je pisac već u imenu glavnog negativca sugerisao da je u pitanju otelotvorenje zla: Vragoča (u korenu vrag) Mrkobrada, iz mesta Zlostupa. Zanimljivo je i prikazan odnos između dvojice njegovih sinova, Krunisava i Lukaša, kao i borca Zlatoljuba prema Goroju, kog istovremeno mrzi, a divi mu se zbog orlovih pera, velikog odlikovanja kojim su ovenčani samo najbolji borci.
Nekoliko decenija kasnije, Goroje, carski zatočnik, sada već u zrelim godinama, vraća se u Srbiju, nameran da na nepravdu odgovori pravdom i uzvrati porodici Mrkobrada i njihovim poslušnicima Kreči i Grubaču za sve zlo koje su mu naneli. Trenutak nije slučajno odabran – u toku su pripreme za Miholjdanski viteški turnir, i Gorojevi planovi uključuju javno razotkrivanje zločina počinjenih prema njegovoj porodici.
“Jedno ti mogu obećati“, uozbilji se Goroje, “dugo će se pamtiti ovaj Miholjdanski panađur“.
Tok radnje nije u potpunosti linearan jer je glavna radnja ispresecana Gorojevim sećanjima na prošlost iz kojih ćemo docnije saznati šta se dogodilo s njegovom majkom, sestrom i kako je došlo do toga da postane ono što je danas. A postao je gotovo živa legenda, Gorolom, ime kome se običan narod divi, a od koga dušmani strepe.
Roman kao po receptu sadrži sve što bi prosečnom čitaocu zagarantovalo zabavu – malo istorije, borbe i junaštvo, osvetu, porodičnu dramu, i navodi ga da u neverici i iščekivanju okreće jednu stranicu za drugom. Dalo bi mu se ponešto i zameriti (ne što se tiče samog stila pisanja, već kako su osmišljena razrešenja nekih tajni i sudbina likova), ali mi se odavno nije desilo da me neka knjiga tako oduševi. S godinama sam postala sve skeptičnija i nenaklonjenija patosu i izlivima emocija, tako da nije ni lako izdvojiti jednu u moru pročitanih knjiga. Sjajna, zbilja sjajna knjiga koja drži pažnju i vraća nas u jednu zaboravljenu Srbiju, podsećajući nas na stara imena, tradicionalne vrednosti i neke iskorenjene običaje (poput zazidavanja žive osobe u temelje nove građevine ili prava muža da proda ženu zbog preljube). Zaista epski.
Izdanje: Strahor