Kao što sam najavila, stiže još jedan kratak pregled druge ture knjiga pročitanih ovog meseca. Ovo sad zvuči kao da čitam knjige na metar, ali verujte da, iako ne razmišljam posle nedeljama o svakoj, pažljivo čitam, podvlačim delove koji su mi posebno zanimljivi, a ponegde ispravljam i štamparske greške.
Danas krećemo od knjige koja mi se najviše dopala, “Gospodinova kuća“ Danijel Jovanović (Otvorena knjiga). Svrstana je među dečje knjige (procenila bih je na 9+ godina, što je izgleda otprilike tačno jer sam kasnije na sajtovima knjižara videla da je u kategoriji 10-12 godina). Ako ništa, imamo orijentir u vidu godina glavnog junaka kog na samom početku zatičemo na proslavi njegovog 12. rođendana. To nipošto ne znači da i mi odrasli ne možemo uživati u ovoj knjizi, posebno ako smo ljubitelji fantastike.
Nil je pomalo usamljen dečak, željan roditeljske pažnje, posebno očeve. Otac, međutim, radi od jutra do mraka i gotovo nikada nema vremena da bude otac. Stoga se Nil okreće svom drugu po imenu Niko, još jednom nevoljenom dečaku na kog se ne obraća pažnja i koji je uvek tu negde kada se Nil oseća posebno usamljeno. Kako će Nil i Niko završiti u tajanstvenoj kući izvesnog Gospodina i na kakve će šarolike stanovnike tamo naići, saznaćete ako date šansu ovoj knjizi. Duhovita i ozbiljna u isti mah, Gospodinova kuća je kao prolaz u zečju rupu i suočavanje, kako s apsurdnostima života, tako i s najvećim strahovima.
Na Instagramu sam već pisala da bih je preporučila ljubiteljima Nila Gejmena i Luisa Kerola (tj. Alisinih dogodovština). Ono klupko sačinjeno od kravata mi je baš gejmenovski 🙂 Meni je sve bilo veoma simpatično i čitaću je svojoj deci kad još malo porastu.
“Zaposednutost“ Ani Erno (Štrik) je knjiga koju je bilo nemoguće ne zapaziti jer je nakon proglašenja ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, doživela svoju ekspanziju među ljubiteljima moderne književnosti. Pisana u prvom licu, iz ugla neimenovane sredovečne žene koja se osećala sputano u vezi sa muškarcem (koji je u romanu nazvan jednostavno V.), pa je odlučila da ponovo bude slobodna. I sve je bilo u redu do trenutka kada je saznala da, posle izvesnog vremena, on započinje zajednički život s drugom ženom. Tada naša junakinja postaje sumnjičava, ljubomorna i opsednuta novom ženom, željna da sazna što više o njoj. Kako se zove, gde stanuje, radi, i, kako i dalje održava kontakte s V-om, uspeva da napabirči deliće informacija i u svojoj glavi kreira maglovitu predstavu osobe koja je zauzela upražnjeno mesto. Sam stil je dosta pitak i, iskreno, očekivala sam nešto složenije misli i rečenice – to, naravno, ne mora da bude negativna stvar i ne mogu svi smišljati rečenice koje zauzimaju po dve stranice u stilu ruskih klasika. Samo što ja to možda i očekujem od nečeg zašta sam mislila da je psihološki roman. Mislim da autorka jeste uspela da savršeno dočara stanje uma nesigurne žene i iracionalnost njenih misli i postupaka; to možda i ne čudi kada uzmemo u obzir da se zasniva na ličnom iskustvu – dakle, imamo sveprožimajući autobiografski element.
Iako na momente vrlo pronicljiva, knjiga deluje nedovršeno, više kao obris nečega, skica romana u nastanku. Pročitala sam da je Ernoova dobila nagradu za životno delo, dakle, nije samo zbog ove knjige (što bi bilo zaista preterano). Kod mene, nažalost, osrednja ocena.
“Ključ“ Đunićiro Tanizaki (Tanesi) – ovo mi se, nažalost, nije svidelo. Govori o sredovečnom japanskom bračnom paru – i muž i žena vode svako svoj lični dnevnik i potajno se nadaju da ga ono drugo čita. Kao predstavnicima prilično zatvorene nacije kada je o ispoljavanju emocija reč, pisanje dnevnika im služi kao ventil, ali i kao prilika da, posredno, svom partneru otkriju ono što se ne usuđuju da mu saopšte u lice. Sam stil pisanja nije loš i pročitala sam neke solidne paragrafe, ali je radnja do te mere repetitivna da balansira na ivici čitljivosti. Na primer, Ikuko i njen suprug su uobičajili da uveče piju brendi, u društvu prijatelja Kimure, i Ikuko se svaki put napije i zaključa u kupatilo, gde se onesvesti, pa ova dvojica zovu lekara i pokušavaju da je povrate. Roman čitamo iz dveju perspektiva – supruga (koji ostaje neimenovan) i Ikuko – iz njihovih datumiranih zapisa iz dnevnika. Tanizaki je u roman utkao i deo sopstvene biografije i problema koje je imao u braku, a poznat je po tome što je u svojim delima veličao lepotu žene kao savršenstvo majke prirode. Iako nevelika obimom, knjiga je na mene ostavila utisak razvučenosti, a na sudbinu njenih junaka sam ostala ravnodušna. Kao i kod Zaposednutosti, ima i dobrih strana, poput opisa odnosa dvoje supružnika, ali i tu imamo delove pozajmljene iz piščeve lične sudbine. Iako nisam ostala pod utiskom, sigurna sam da bi se Tanizakijev stil dopao mnogima.
