Stone Blind / Natalie Haynes
Iako od istorijskih romana ne očekujem vrhunsku književnost već štivo u kome uživam tokom leta, moram priznati da Meduzin pogled nije ispunio očekivanja. Ne toliko stilski (otprilike je kao što sam i mislila), koliko zbog toga što bi trebalo da je Meduza glavni lik. Umesto toga, dobili smo rasparčani hor glasova, kojih ima i previše, a boginji Atini posvećeno je isuviše prostora – toliko da je istisnula samu Gorgonu.
Zvanična verzija mita glasi da je hrabri Persej, sin Zevsa i princeze Danaje, izazvan da kralju Polidektu donese Gorgoninu glavu kako se on ne bi oženio Persejevom majkom (Danaja nije bila oduševljena idejom da postane kraljeva supruga), krenuo u avanturu i, uz pomoć bogova, ostvario svoju zamisao. Uspeo je da ubije zlu, ružnu Meduzu koja bi svakog koga pogleda pretvorila u kamen, a usput je stigao i da spasi etiopsku princezu Andromedu od strašnog morskog čudovišta Kete.
Natali Hejns nam priča drugačiju priču. Zapravo, događaji nisu menjani, ali nam je pružila svoju verziju uvida u umove učesnika, koja je umnogome intrigantna i osvežavajuća. Međutim…
Roman je napisan modernim jezikom (nema dugačkih rečenica, arhaizama, persiranja…) i sastoji se od poglavlja napisanih iz vizure mnoštva različitih likova, što daje knjizi na dinamici i predstavlja provereno isproban metod zadržavanja pažnje čitalaca. U ovom slučaju, broj likova koji imaju svoja poglavlja (makar i po samo jedno) je ipak preveliki, tako da odaje utisak rasparčanosti. Recimo, poglavlje nazvano Eleje (ima ih dva), napisano iz ugla maslinjaka, ili Kasiopejina glava. Interesantno je to što Persej, kao jedan od glavnih likova, nema svoje poglavlje, već su njegov život i događaji kaleidoskop satkan od uspomena njegove majke, Danaje, božanskih Hesperida, nesrećnih Graja i drugih. (Zapravo, svi glasovi u ovoj knjizi su ženski; muškarci nemaju izraženo gledište, čak ni Zevs niti Posejdon.) Govoreći o Perseju, čuvenom grčkom junaku, treba napomenuti da je ovde predstavljen kao površan, pomalo budalast mladić, ni upola hrabar kao što smo očekivali, koji svoje želje ostvaruje isključivo zbog pomoći bogova i njihovih međusobnih razmirica koje su mu išle naruku. Ipak je on Zevsov sin, i dobio je, posredno, veliku pomoć od oca.
Sad razmišljam da li bi bila fora da u prikazu “knjige o Meduzi“ uopšte ne spomenem Meduzu i tako vratim autorki milo za drago, ali ću odoleti tom izazovu. Meduzu su kao bebu izbačenu na morsku obalu pronašle sestre Gorgone, Stena i Eurijala, pretpostavljajući da je siroto stvorenje neželjeno dete njihovog oca, Forkija. Simpatično je posmatrati kako se dve drevne, opasne grabljivice trude oko bebe i pokušavaju da je podignu što bolje mogu. Iako smrtna, Meduza poseduje krila koja odaju da nije u pitanju obično dete. Što se ostatka izgleda tiče, jako odudara od sestara i izgleda kao lepa devojka, a živi povučenim i mirnim životom, dok bogu mora, zemljotrescu Posejdonu ne zapadne za oko.
Kao svojevrsnu protivtežu Meduzi ovde imamo Atinu, sujetnu, osvetoljubivu i pohlepnu Zevsovu kćer. Ova Atina nije ona smerna boginja mudrosti na koju smo navikli, već su istaknute njene mane, krunisane činom koji će Meduzi zauvek uništiti život. Po mom mišljenju, ovde je Atini dato previše prostora; nejasno mi je zbog čega je za tok radnje bilo neophodno prikazati njeno rođenje, to jest, izlazak iz Zevsove glave, verbalne duele sa Hefestom i prikaz borbe protiv Geine dece, strašnih giganata. Hejnsova će nam ovu borbu predočiti potez-po-potez, što samo po sebi nije neinteresantno, ali ne vidim svrhu niti ikakvu poveznicu s pričom o Meduzi.
Autorki priznajem da je uspela u nameri da nam približi Gorgone do te mere da ih maltene volimo i sažaljevamo (nešto kao što su svojevremeno doneli filmovi o Maleficent), a zgražavamo se nad postupcima dobro nam znanih Posejdona i Atine. Lepo nam je dočarala i odnos triju sestara koje su, uprkos usamljenosti koju su im izolovanost i fizički izgled doneli, uspele da budu složna porodica, čiji članovi brinu jedan o drugom. Meduza je, poput Perseja i mnogih drugih, samo pion u igri bogova, koji večnost prekraćuju spletkama i razmiricama. Iako se Hejnsova nije mnogo bavila odnosom Meduze prema majci, koji je gotovo nepostojeći jer je Meduza nikad nije upoznala, pa čak nije bila ni sigurna u identitet stvorenja koje joj je podarilo život, postoji trenutak koji dotiče čitaoca i podseća na to da, uprkos eonima koji mogu proći, neke veze ostaju uvek žive, iskonske.
Previše digresija, previše različitih POV (points of view) stvorilo je od ove knjige opšte višeglasje koje je uspelo da zagluši poentu. Takođe, ubačene su scene koje bi trebalo da deluju komično – poput one kada se Persej obreo u čarobnim vrtovima Hesperida, pa se devojke smejulje jer im je u jezeru go mladić. Ovo je tragedija i lično ne volim takve epizode. N. Hejns je bila stendap komičarka, pa pretpostavljam da zbog toga nije mogla da odoli. Da zaključim, knjiga za plažu ili pozajmicu iz biblioteke; ne bih rekla da je nešto što bih čuvala na policama. Pretpostavljala sam da će tako biti, ali sam nekada bila zaista veliki zaluđenih za grčku mitologiju i ostaci te ljubavi se ponekad osete i danas, pa ne mogu da odolim novokomponovanoj rekonstrukciji (sećate se da sam relativno skoro čitala i Kćeri Sparte). Ne bi me čudilo da bude ekranizovana, deluje kao materijal za film ili seriju.
Izdanje: Laguna, 2023; meki povez, cca 315 str. Natali Hejns je srpskoj publici poznata kao autorka romana Hiljadu brodova, takođe u Laguninom izdanju.