The Dark Flower – Jon Galsworthy
Čuvala sam se tuđih utisaka o ovoj knjizi, želeći da je najpre pročitam i porazmislim o njoj pre nego što mi za oko zapadne tuđa misao, drugačiji pogled koji bi svojom snagom obojio i moj utisak, savršeno sročena sintagma koja verno opisuje osećaj za koji sama nisam uspela da iznađem reči. Ne toliko slavan kao Saga o Forsajtima, ali među čitaocima toplo primljen, roman-triptih Tamni cvet prostire se na svega dvestotinak strana – ali kakvih! Gustih, deskriptivnih, dugačkih rečenica koje izražavaju bujicu ljubavnih osećanja naših junaka, a opet, u skladu s vremenom kome autor pripada, dovoljno uzdržanim i , katkad, nedorečenim.
Roman se sastoji od 3 celine, nazvane Proleće, Leto i Jesen, i, mada se navodi da se svaka od njih može čitati samostalno, kao priča, kompletan utisak o karakteru glavnog junaka, Marka Lenana, stičemo samo ukoliko idemo redom, i jedino tako da možemo u potpunosti doživeti i razumeti. Kao što možete pretpostaviti, u Proleću Mark je mlad, student koji predmet obožavanja pronalazi u supruzi svog profesora, Ani Stormer. U srednjim tridesetim, Ana je znatno starija od Marka i rastrzana između odanosti mužu koji, ako ćemo pravo, i ne mari mnogo za nju (dok se ne oseti ugroženim) i devetnaestogodišnjeg mladića koji, zanesen silinom prve ljubavi, uspeva da probudi i njena uspavana osećanja i navede je da obrati pažnju na njega. Ana se boji same sebe, savladana situacijom u kojoj se zatekla, zazirući od uzdržanog muža, a sve zbog siline ljubavi koja je zapravo stvar trenutka. Zatvoren, sarkastičan muž koji ženi ne pruža ono što je očekivala od braka (toplinu i potomstvo) i mladić koji je naišao u momentu kada je živela u iščekivanju događaja koji će je prenuti iz učmalosti srednjih godina i stega bračnog života.
Ali čak i rođendani imaju kraj. I raspoloženja i osećanja koja izgledaju tako očajnički istinita umiru u nestvarnosti sna.
Na početku Leta, Marka zatičemo u Monte Karlu, sada već kao potpuno odraslog čoveka i upoznajemo novi predmet njegovog obožavanja – Olivu Kremir. Iako mu je po godinama mnogo bliža od Ane Stormer, Oliva je takođe – udata žena, i kao takva nema slobodu da voli koga želi. Ljubav prema Olivi je iskrenija, dublja, manje spremna na kompromise. Mark je sada svestan prolaznosti vremena i toga da “ima samo jedan život za ljubav, samo jedno telo.“ Osećanja prema Olivi su drugačija od mladićke očaranosti Anom, ili kasnijom zanesenošću Eleonorom. Život bez Olive nema smisla niti značaja i samo će u zajedničkom životu pronaći istinsku sreću.
Zanimljivo “skretanje s teme“ predstavlja isečak iz života pukovnika Erkota i njegove supruge. Naime, mi celim putem pratimo Marka Lenana i svedočimo njegovim mislima, osećanjima i postupcima, a kratkotrajno preusmeravanje reflektora naše pažnje s Marka na stariji bračni par s kojim je Oliva otišla u Monte Karlo – pukovnik Erkot je njen stric – predstavlja neočekivano osveženje i prikaz razvoja zabranjene romanse iz perspektive brižnih starijih rođaka.
I tada je nestade, njegove su ruke dodirivale samo istrošeni prah borova, i cveće zaspale divlje majčine dušice.
Jesen predstavlja poslednji deo triptiha i nešto poznije doba Markovog života. On sada ima 46 godina i oženjen je, srećno, do susreta sa svojim starim prijateljem Džonijem Dromorom. Dromor ima kći, Nel, sedamnaestogodišnjakinju. Nelina mladost uspeva da prizove Lenanova uspavana sećanja i probudi želju da se mladićki dani još jednom prožive. Još jedna romansa, skrivanje od javnosti zbog nedoličnih osećanja, jedan poslednji ples pre pada u starost. Naš protagonista je svestan neprilike u kojoj se našao i neprikladnosti potencijalne veze s devojkom, rastrzan između griže savesti i odanosti supruzi, i uzbuđenja i proživljavanja druge mladosti, tog hipnotišućeg osećaja koji obuzima sva čula i navodi na niz postupaka za koje ne bismo očekivali da smo sposobni.
Da mu je neko kazao, čak i pre samo nedelju dana, da će moći zadati takav bol Silviji – Silviji, koju je, kad je bila dete sa krupnim plavim očima i plavom trakom u lanenoj košulji, čuvao od zamišljenih bikova; Silviji, u čiju se kosu zaplela njegova zvezda; Silviji koja je petnaest godina, danju i noću, bila njegova odana žena, koju je voleo i kojoj se divio – on bi mu u oči kazao da laže.
Vreme, ipak, ostavlja svoj trag i u sazrevanju našeg junaka i, iako ponovo zaslepljen, Mark ovog puta mnogo više promišlja o svojim koracima, kao i posledicama do kojih njegovi potezi mogu dovesti. Tome je, moguće, doprinela i tragedija u kojoj je, pre više godina, imao učešća i koja ga je, potiho, pratila kao podsetnik na to šta sve nepromišljeni postupci mogu izazvati.
On pomisli: ja koji verujem u srčanost i dobrotu; ja koji mrzim svirepost – ako ja učinim ovo svirepo delo, šta će mi onda život; kako ću raditi; kako podneti samog sebe? Ako ga počinim, ja sam izgubljen – prognanik svoje rođene vere – odmetnik od svega onoga u šta verujem.
Pokušavam sebi da objasnim naslov knjige i motiv tamnog cveta koji se pojavljuje u njoj – da li je to samo cvet koji raste na Alpima, nemi svedok zabranjene ljubavi ili simbol koji predstavlja nešto više – možda žudnju koja se rascvetava u grudima i neko vreme pulsira u svoj svojoj punoći i mirisu, dok, prolaskom vremena, ne svene do sledećeg buđenja? Tamnocrveno brdsko cveće koje je Ana Stormer ubrala tokom njihove zajedničke šetnje, karanfil boje krvi kao ukras na grudima Olive Kremir, crveno cveće koje je Mark poslao Neli Dromor.
Na pitanje svoje dalje rođake Silvije, kada bi mogao imati samo jedan cvet, koji bi izabrao, Marku u mislima odmah iskrsava tamnocrveni karanfil – simbol koji će ga, ne znajući, pratiti i u poznijim godinama života.
Uvek mi je najteže pisati o ovakvim knjigama. O onima koje su me oduševile ili mi se, pak, ni najmanje nisu dopale je lako. Navođenje pozitivnih i negativnih strana ide glatko, niže se primer za primerom, dok se konačni utisak ne zapečati. Tamni cvet je negde na sredini. Ima pasusa kojima sam oduševljena, koje sam podvukla u želji da im se jednom vratim, misli iskazanih na očaravajući način i koje izazivaju želju da čitamo još. S druge strane, dela koja govore o ljubavi, romansi, za mene odavno nemaju čar. Znam da sada zvučim kao skeptik koji ne veruje u ljubav – nije tako, volim je i, na sreću, imam u stvarnom životu; samo mi nije interesantno da čitam o njoj. Stilski mi je veoma lepo – Golsvordi mi deluje kao pesnička duša i imam utisak da svega ima taman koliko treba; zastajkivanja na prikazu karaktera likova, drame i događanja. Ovde forma ima primat nad sadržinom i zbog toga mogu samo da zaključim da bih pročitala još neko Golsvordijevo delo, verovatno Sagu o Forsajtima. Volela bih da objasnim šta sam mislila pod nedorečenošću u prvom pasusu ovog teksta, ali bih otkrila jedan veoma krupan događaj; to ne želim.
Veoma bih volela da čujem vaše mišljenje o ovom delu. Tokom čitanja sam dobila više upita (više nego obično) da prenesem utiske, pa sam odlučila da ih objavim na blogu, radije nego da ih ukratko navedem na Instagramu. Možda bih mogla da prafraziram Silvijine reči, koje kao devojka izgovara o tamnocrvenom karanfilu – volim ga, ali mi nije omiljeni.