Ono što nisam rekla

Pišem ovaj blog 12 godina. Nekada redovno, potom povremeno, pa krajnje nepredvidivo i sporadično. Posmatram ga kao mesto gde delim neke sitnice iz svog života, obične, svakodnevne i mahom pozitivne. Ja sebe i vidim kao pozitivnu osobu, kao nekog ko se, čak i kada mu naiđe žuta minuta, vrlo brzo iz toga izvuče i ide dalje. Ili bolje da kažem, bila sam takva osoba.

Prošle zime (2022. na 2023. godinu) pisala sam tekst koji nikada nisam završila; obrisala sam ga neobjavljenog. Pokušavala sam da kažem kako mislim da sam u postporođajnoj depresiji i kako mesecima čekam da prođe. Naučeni smo da posećujemo lekare i brinemo o svom fizičkom zdravlju, zanemarujući mentalno zdravlje. Bar sam ja bila takva i očekivala da je to nešto što će se pobrinuti samo za sebe. U zdravom telu, zdrav duh, i tako to. Kako ja mogu biti u depresiji? Vidite, mislila sam da je depresija nešto na šta treba da stekneš pravo. Da je rezervisana za ljude koji zaista nemaju sreće u životu i koji se suočavaju sa ozbiljnim bolestima, smrću članova porodice, nasiljem, ratovima i zemljotresima. Ljudi koji su fizički zdravi, imaju krov nad glavom, žive roditelje, ne mogu biti u depresiji. To im se samo čini jer previše vremena troše na bavljenje sobom i razmišljanje o sopstvenom životu, pa umišljaju. I kako ja mogu biti u depresiji nakon rođenja trećeg deteta, kad imam mnogo manje vremena nego nakon prvog i drugog, kada sam bila dobro? Kako sam pogrešila! Uprkos konstantnoj potištenosti, išla sam napred, i to je, čini mi se, nekako prošlo samo od sebe. A onda sam saznala da moja sestra ima rak.

Prošla godina mi je bila jedna od težih jer je pojačala moju anksioznost, dovodeći me u stanje usplahirenosti, ubrzanog rada srca i konstantne napetosti. Grčeve u stomaku zamenilo je probadanje u grudima, zbog kog sam posetila kardiologa i pulmologa. Pre toga gastroenterologa i ginekologa. Pa sam svratila da snimim pluća. Pa da pregledam štitnu žlezdu i krvnu sliku. Pa opet ginekologu zbog grčeva koji nisu prestajali. I sve je bilo u redu. Jednog jutra je leva strana lica i tela počela da mi trne; osećala sam se izmešteno iz svog tela, dezorijentisano. Pomislila sam da doživljavam blaži moždani udar. Pokušala sam da se oslobodim stresa zaokupivši se honorarnim poslom, čitanjem, gledanjem komedija, igranjem igrica, ispijanjem čaja od kantariona, ali nije pomoglo. Na kraju sam zatražila uput za psihijatra jer mi je bilo jasno da sve ide iz glave. Nisam plakala zbog sestre, ali me je veoma potreslo to što joj se dešava, gledajući je kako postaje slabija iz dana u dan, njenu decu koja ne razumeju, ali znaju da se nešto dešava. Naše roditelje, koji daju sve od sebe da joj pomognu, usput trošeći svoje zdravlje i propadajući na moje oči. Moje večernje tuširanje, koje je ranije predstavljalo opuštanje i spiranje napornog dana sa sebe, uživanje u mirišljavim kupkama, svelo se na panično prepipavanje grudi. Šta ako napipam nešto? Šta ako dobijem srčani udar dok sam sama s decom? Probadanje u grudima je način na koji mi je telo stavljalo do znanja da sam pod stresom, da mi treba neki ventil, i da treba da se suočim sa svojim emocijama. Zbog toga sam krenula na savetovanja sa psihologom.

Jednom sam, pre 10 godina, izašla iz vesele, opuštene atmosfere bloga, i sada to činim ponovo. Svi mi imamo svoje živote i svoje probleme i ne nosimo se s njima na isti način. Za mene je sada cilj da pronađem staru sebe ili da prigrlim ovu novu verziju. Da usporim i nađem lepotu u svakom danu. Da prihvatim ono što mi život nanese na put. Moja sestra je trenutno dobro. Živa je. I ostali članovi moje porodice. Moram da prestanem da razmišljam šta ako. Idemo dan po dan.