Svuda pođi, u Tivat dođi. Mesto u kome sam živela neko vreme (zbog Đoletovog posla) će mi ostati u lepom sećanju iako sam svojevremeno imala tužnih i usamljenih momenata – dešava se to kad se odselite iz grada u kome ste odrasli, odvojite se od roditelja i svih prijatelja. Mnogi ljudi to iskuse u još mlađem uzrastu nego što sam ja bila, kada odu u drugi grad/državu na školovanje, s tim što tada steknu mnoštvo novih poznanstava, što im pomaže da prebrode taj period prilagođavanja. Ipak, bilo je i prijatno i ušuškano živeti u malom mestu pored mora i biti bliže prirodi. Za mene bi idealno bilo kad bih mogla 2-3 meseca godišnje da provedem na moru/planini, a ostatak vremena da provodim u gradu jer sam ponikla u betonu, šta ću.
Nismo bili smešteni u samom gradu (više o tome sutra), ali smo se nekoliko puta prošetali – žao mi je što nisam mogla da povedem Emu u gradski park i pitala sam se da li bi se uopšte setila da je tu svakodnevno dolazila i družila se s drugim psima (i iz kog mi je jednom pobegla i stigla pred zgradu u kojoj smo stanovali). Verovatno sam pomenula da je moj suprug iz Crne Gore (ovde mu je porodica), tako da on dolazi svake godine kako bi proveo neko vreme s njima, a sad smo ponovo došli svi u paketu, kao zimus. Samo, leto i zima su dve različite priče – tokom leta sve vrvi od turista, letnja pozornica radi punom parom, more je plavo i sve je vedro, a zimi je bilo poprilično mrtvo. Dešavalo mi se da idem na trening u 7 uveče i da do teretane ne sretnem živu dušu. Kao da se svi negde zavuku. Iskreno, na to mi je, posle života u Beogradu, bilo teško da se naviknem.
Nisam se gotovo uopšte šminkala, kosu mi se nije dalo sređivati jer sam ionako plivala u moru skoro svakog dana (osim jednom kad je padala kiša), tako da su i fotografije s ovog odmora prirodne i spontane.
Vidimo se sutra na istom mestu.
