Septembar nam je doneo kišu i vreme koje deluje prikladno kao pozadina za čitanje krimi romana. Danas s vama delim utiske o 3 Vulkanova izdanja, koje sam kupila u jednom od napada kupovine koji su me snašli ovog leta (a već sam rekla da trilere kupujem samo ako su na nekom debelom popustu), poređanih po stepenu dopadanja od najlošijeg do najboljeg:
Sanatorijum – Sara Pirs
Volim trilere klaustrofobične atmosfere, u kojima imamo grupu ljudi koja je iz nekog razloga izolovana, a ubica se krije među njima. Poput Deset malih crnaca Agate Kristi. Sanatorijum je obećavao sličnu, ušuškanu atmosferu, idealnu za snežni (ili bar kišni) vikend. Novi hotel Le Some, smešten visoko u švajcarskim planinama, nekadašnji sanatorijum u kome su se lečili tuberkulozni, mesto je proslave veridbe na kome će se okupiti važni gosti. Glavna junakinja, suspendovana detektivka Elin koja dolazi na venčanje svog otuđenog brata mi je kao lik bila suviše metiljava i usporena. Uzimam u obzir i traume koje je preživela, jednu u davnoj prošlosti i jednu u skorijoj, ali, opet, koji detektiv ih nema? Bezmalo su svi protagonisti krimi romana takvi – oštećeni, ali sigurno i jedini koji mogu da reše slučaj, zar ne? Elin je odavno u problematičnim odnosima sa svojim bratom Ajzakom, koji je sada veren s Elinom nekadašnjom drugaricom Lor, i njih troje se, posle duže vremena, sastaju u hotelu. Od 3 knjige koje danas pominjem, Sanatorijum mi je konceptualno delovao najinteresantnije i prema njemu sam gajila najveća očekivanja.
Nažalost, nisam ostala oduševljena ovom knjigom – ne zbog toga što sam pogodila ko je ubica (saučesnika, doduše, nisam i mislim da nikad i ne bih). Rasplet koji nam otkriva i uzrok počinjenih ubistava mi ne deluje dovoljno razrađeno, a kraj ostavlja mesta za nastavak, koji je već i objavljen pod nazivom Retreat, u kome Pirsova nastavlja dogodovštine svoje junakinje Elin. Suviše okolišanja stvarno ume da odbije čitaoca. Autorka je provukla važne istorijske događaje koji su ostali zabašureni nakon Drugog svetskog rata, a to su nezakoniti i nadasve surovi medicinski eksperimenti koji su vršeni nad ženama pod maskom lečenja i rehabilitacije. Volela bih da je njihovom rasvetljavanju posvećeno više pažnje, čak i ako bi to iziskivalo posebnu knjigu. Ovako imamo utisak da je samo začeprkano po površini i onda ostavljeno. Sara Pirs, po mom mišljenju, nije dovoljno vešt pisac i ovim završavam sa čitanjem njenih dela.
Selfi – Jusi Adler Olsen
Selfi je 7. knjiga serijala o Karlu Merku i njegovom Sektoru Q, odseku kopenhaške policije koji se bavi starim, nerešenim slučajevima. Već sam pisala o ovom serijalu u dva-tri navrata, a čini mi se da je u ovom nastavku Olsen polovinu romana ustupio ličnoj drami Karlove koleginice Rose, pa smo dobili preplet starih i novih ubistava, s poznatim i nepoznatim ubicama, što je moglo i da izazove zbrku. Bar je moj utisak da je autor možda previše stvari ubacio u ovu jednu knjigu. S druge strane, uspeva da se održi u okvirima trilera do 400 strana, što nekim piscima (Nesbe, tebe gledam) predstavlja problem i onda iznedre mnogostrano čudovište koje ne možeš da nosiš sa sobom (a verujem da većina ljudi triler hoće da ponese na odmor, u torbi i slično). Evidentno je da bi i Jusi mogao da se raspiše, ali se kontroliše (ili ima dobrog urednika). Selfi nam donosi sredovečnu socijalnu radnicu Ane-Line kojoj je dozlogrdilo da dane provodi vodeći uzaludne razgovore s bahatim mladim ženama koje gledaju da izvuku što više socijalne pomoći od države, odbijajući prilike da se zaposle i postanu korisni članovi društva. I rešava da preuzme sudbinu tih kalaštura u svoje ruke i očisti grad od društvenih parazita tako što će ih pregaziti kolima. Opa.
Ne dopada mi se količina pažnje koja je ovde posvećena Karlu Merku- deluje mi nedovoljno, pa mi je možda zbog toga ova knjiga za nijansu slabija od prethodnih. Ipak, dovoljno je interesantna da zadrži čitaočevu pažnju i navede ga da joj se vrati. Sam naslov nije onoliko povezan s radnjom koliko sam očekivala – mislila sam da će policija analizirati selfi koji je žrtva napravila i na taj način stići do ubice, ali zaplet uopšte nije bio takav. Naslov za američko tržište je The Scarred Woman, koji možda više i odgovara radnji, ali je Selfi (kako je i Olsen nazvao svoj roman) primamljiviji i efektniji.
Zamka – Adrijan Makinti
Ovu knjigu sam progutala. Toliko je napeta i dinamična da se teško ispušta iz ruku. Heder je mlada žena koja se sa suprugom Tomom i njegovo dvoje dece iz prvog braka iz Sijetla zaputila u Australiju, gde je Tom kao lekar i gostujući predavač angažovan na nekoliko dana. Naravno, deci, dvanaestogodišnjem Ovenu i četrnaestogodišnjoj Oliviji je dosadno i traže da ih Heder i Tom povedu na izlet kako bi imali priliku da vide koale i dožive avanturu. Pogađate, nešto će poći po zlu i njihov odmor će se pretvoriti u pakao i borbu za goli život. Dobili smo pravi akcioni film od knjige, uz pucnjavu, jurnjavu kolima, smrtonosne zamke koje ostrvo skriva. Čak i ajkule. Ali, Heder nije tek bilo koja dvadesetčetvorogodišnja maserka, ona je vojničko dete naučeno da puca iz puške i orijentiše se prema zvezdama, a i deca su savesno učila lekcije iz prirode i društva, što će im umnogome pomoći da prežive. Uprkos deus ex machina momentima i ne baš brižljivo osmišljenim motivima (primera radi, Heder se udala za Toma, dvadeset godina starijeg udovca s decom posle svega nekoliko meseci veze jer on ima lepu kuću i doktor je (?). No, pretpostavljam da su se ljudi venčavali i iz glupljih razloga) – priča je dobra. Ako ste spremni da zažmurite na malo filmskih scena i replika, Zamka će vam se dopasti. Sam Bog zna koliko sam ja zakeralo ponekad, ali sam u ovoj knjizi uživala. Sam kraj deluje malo zbrzano i nedovoljno razjašnjeno (šta se konkretno desilo s članovima porodice O’Nil?)
Dopalo mi se kako Makinti piše i volela bih da pročitam još neki njegov roman kad budem opet raspoložena za ovaj žanr. Utkao je i delove sopstvene biografije, poput preseljenja iz Irske u Australiju. Možda Lanac, ako ga nađem.
Ovo je moj pokušaj da se vratim na redovno blogovanje ponedeljkom; držite mi palčeve da istrajem ovog puta. Preko leta retko budem inspirisana da pišem, ali verujem da će sada, s dolaskom jeseni, to ići lakše i spontanije.
Pišite mi svoje utiske ako ste čitali neku od gorepomenutih knjiga ili preporuke za trilere.
Pozdrav,
Aleksandra.