O, Metju. Ni sama ne znam koliko sam puta pogledala Prijatelje (i ovih dana ih ponovo gledam), tu duhovitu i nadasve utešnu seriju koju možete gledati iznova i iznova, uključiti se u bilo kom trenutku i proživljavati dogodovštine šestoro mladih ljudi u Njujorku. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da je Čendler najkompletniji lik i verovatno zbog toga najomiljeniji. Možda deluje nepravedno kada se glumac neprestano poistovećuje s likom kog je glumio, ali je Peri sam u ovoj knjizi naveo da on jeste Čendler. Dete iz razorenog braka koje koristi humor kao oklop protiv svega što će ga snaći u životu.
Prijatelji, ljubavnici i Velika strašna stvar je iskrena priča u kojoj nam je glumac otvorio dušu i bez ulepšavanja prikazao najveći deo svog života i neprestanu borbu koja ga je pratila od srednjih dvadesetih, pa sve do pedesetih godina (Metju je preminuo dve godine nakon objavljivanja ove knjige, u 54. godini). Sama forma pripovedanja nije linearna – Peri je skakao iz sadašnjosti u prošlost i nije se čvrsto držao hronološkog sleda događaja, ali to ne otežava njegovo čitanje i razumevanje.
Iako ne krivi direktno roditelje za probleme koji su ga kasnije snašli, Peri je u nekoliko navrata istakao činjenicu da su mu neki njihovi postupci teško pali – posebno je izdvojen podatak da su ga roditelji samog poslali avionom iz jedne američke države u drugu, kada je imao samo 5 godina. Znam da su sedamdesetih i osamdesetih godina smernice roditeljstva bile mnogo labavije i rastegljivije, ali pobogu, ljudi. Čak je i razmišljao da svoju knjigu nazove Maloletnik bez pratnje jer je to bila oznaka stavljana na takvu decu, kako bi osoblje i ostali ljudi oko njih imali razumevanja. Mislim da to svojim roditeljima nikada nije oprostio. Nije imao u toj meri disfunkcionalnu porodicu kao Čendler (čiji je otac postao transvestit i zabavljač u Las Vegasu), ali na dete neminovno ostavlja trag kada jedan roditelj (u njegovom slučaju, otac) reši da napusti porodicu kako bi se posvetio sebi i svojoj karijeri. Strah od napuštanja pratio ga je celog života i sputavao da ostvari normalnu vezu – čim bi postao blizak s nekom ženom, imao je potrebu da je ostavi kako ona njega ne bi ostavila prva. Kao i njegov lik, Čendler, koji je imao strah od vezivanja.
Friends, Lovers and The Big Terrible Thing – Matthew Perry
Velika Strašna Stvar
Metju se veći deo svog života borio sa zavisnošću – od cigareta, alkohola i opijata. Vrteo se u začaranom krugu prepuštanja i odvikavanja. Ono što sam zapazila je da preuzima odgovornost na sebe – ne krivi druge za nastanak svojih problema, a o kolegama govori samo lepe reči. Svestan je svojih pogrešaka, ulagao je i trud da ih ispravi, ali nije uspevao, bar ne na duže staze. Mi to kao gledaoci nismo primetili i, osim očiglednih oscilacija u kilaži, Metju je pred nama ostao šarmantni momak dovitljivih upadica i dečačkog osmeha. Nekoliko puta bio je na pragu smrti, ali ga to nije podstaklo u dovoljnoj meri da trajno promeni način života. Zbog nepovratno oštećenih creva operisan je dvocifren broj puta; kako bi mu olakšali postoperacione bolove, davali su mu vikodin. Na taj način je samo više tonuo u zavisnost, bez izgleda da se iz nje izvuče. To je kao da kroz život stalno vučete neželjenog saputnika i sve što činite biva obojeno njegovom prisutnošću ili odsutnošću.
Peri je zamalo ostao bez uloge u Prijateljima zbog svog kolege i prijatelja Krega Bjerkoa, koji je bio prvi izbor za tu ulogu, ostavio je Džuliju Roberts, tada najlepšu ženu na svetu, zbog straha od vezivanja, bežao je s klinike za odvikavanje, a seriju koja ga je proslavila je mnogo voleo. Cenio je taj posao i kolege, desetogodišnju rutinu koja ga je održavala i činila srećnim.
Ali magija nikada ne traje večno; koje god praznine pokušavate da popunite, otvaraju se nove. (Kao u igri Udari krticu.) Možda je to zato što sam uvek pokušavao da popunim duhovnu prazninu materijalnim stvarima.
Autobiografiju Britni Spirs, Žena u meni, čitala sam ove godine i ne mogu da se otmem utisku da je Metjuova ispovest daleko temeljnija i inteligentnije napisana. Čitajući je, zaista stičemo utisak da ga poznajemo (kod Britni sam stekla utisak površnog prelaska preko događaja i osećaj da nešto nedostaje). Verujem da s različitim osećanjima pristupamo delu autora koji je živ i onoga ko to nije, ali i pored toga, ispovest Metjua Perija deluje koherentnije i manje zbrda-zdola i predstavlja nezaobilazno štivo za sve zagrižene ljubitelje Prijatelja.
So no one told you life was gonna be this way…