U današnjem pregledu predstavljam vam 2 klasika i 2 krimi romana koje sam čitala tokom leta.
Kako se umire Emil Zola
Teško se nakanjujem da čitam zbirke priča, ali ova nije dugo čekala na red. Ipak je to Zola, kog sam želela da upoznam i u drugačijem formatu. Zbirka je naslovljena po jednoj od 5 pripovedaka koje se nalaze u njoj; ostale se nižu sledećim redom: Za jednu noć ljubavi, Svetkovina u Kokvilu, Žan Gurdon i Odbojne. Zola je opisao likove iz svih društvenih slojeva, a zajedničko svima njima je to što su tako realistični da imamo utisak da smo ih već negde sreli u stvarnom životu (ili bar njihove pandane), nisu crni niti beli; tako su ljudski. Tako živi. U pripoveci Kako se umire opisao nam je suočavanje sa smrću u različitim društvenim staležima; osvrt na to kako se umire kod radnika je da vam srce prepukne. Za jednu noć ljubavi nam donosi dramu mladog Žilijena, iznenada suočenog s velikim izazovom – devojka kojom je opčinjen je pristala da mu udeli svoju naklonost ako joj pomogne da zataška ubistvo. Uvid u psihološko stanje glavnog junaka i griža savesti koja ponekad ide podruku s počinjenim nedelom podsetili su me na veličanstvenu Terezu Raken. Slučajno ili ne, i ovde se glavna ženska ličnost zove Tereza.
Svetkovina u Kokvilu je najvedriji deo zbirke. Ukratko, opisuje kolektivno pijanstvo koje je zahvatilo stanovništvo jednog sela posle nekoliko zalutalih buradi koje su ribari uhvatili tokom pecanja. Stanovnici, posle prvih sumnji i preispitivanja misterioznih tečnosti koje se nalaze u burićima, počinju željno da iščekuju sledeće ulove, a efekat alkohola koji će ih neizostavno pogoditi je gotovo komičan. Uzbudljiva priča, opojna kao letnja noć.
Žan Gurdon je na mene ostavila najslabiji utisak; nipošto nije sama po sebi loša, ali je, okružena ostalima, delovala najmanje upečatljivo. Sećam se da opisuje poplavu i to je otprilike sve. Prilično je spora, pisana u vidu dnevnika jednog mladića, podeljenog na četiri godišnja doba.
Odbojne je najmodernija priča, toliko savremena da bi mogla biti napisana i danas. Ističe ljudsku površnost i taštinu i ukazuje na to koliko smo opterećeni spoljašnjim izgledom.
U Parizu je sve na prodaju: lude i mudre device, istine i laži, suze i smeh.
Nije vam novost da je u toj zemlji trgovine lepota roba kojojm se nemilosrdno trguje?
Dirando je bogataš i vlasnik agencije koji je došao na revolucionarnu ideju: iznajmljivanje ružnih devojaka. Naime, svaka lepotica, pa čak i sasvim prosečna i ni po čemu posebna mlada dama, delovaće atraktivnije ako je u društvu nelepe, ili još bolje, ružnjikave družbenice. I vi biste tako mogli po ceni od nekoliko franaka po satu učiniti da vam usne izgledaju punije, kosa gušća, a crte lica pravilnije. Samo vam treba ružna drugarica koja će ići s vama. Brže i jeftinije od kozmetičkih intervencija. Nije ni čudo što je poslovni poduhvat uspeo.
Sjajna, zaista sjajna zbirka koja se čuva i ostaje jedna od najboljih knjiga pročitanih ove godine. Volela bih da je poklanjam svojim prijateljima, samo se brinem da je zbog naslova ne shvate pogrešno.
Troubled Blood Robert Galbraith
Ovu debeljucu sam čitala skoro ceo avgust i uživala. Planirala sam da je ostavim za jesen, ali sam u međuvremenu pogledala istoimenu seriju na HBO, tako da sam se latila knjige dok mi Strajk još mota po glavi. Uopšte mi nije smetalo što sam prekršila pravilo da ne gledam ekranizaciju pre no što pročitam knjigu; štaviše, mislim da sam se zbog toga lakše snašla i pohvatala zaplete i likove. Otežavajuća okolnost je starost slučaja koji je Strajk ovog puta preuzeo – nestanak žene koji se odigrao pre gotovo 40 godina. Njegova motivacija da se prihvati tako hladnog traga mi je bila nejasna dok se nisam prisetila da je sam Strajk oduvek imao problematičan odnos s majkom. Leda Strajk bila je ne baš posvećena majka nesređenog života, i uvek je više marila za muškarce nego za dete. Moguće da se zbog toga sažalio nad Anom koja mu je prišla jednog vetrovitog dana u Kornvolu i zamolila ga da joj pomogne da sazna šta se dogogodilo njenoj majci, doktorki Margo Bamboro, koja je samo nestala jedne večeri u povratku s posla. Uporedo s istragom svedočimo i ličnim dramama Galbrajtovih junaka – sve bliskijem odnosu Strajka i Robin, kao i njegovoj seti jer mu je pomajka Džoan, tetka i žena koja mu je bila više majka od njegove biološke majke, teško bolesna i odbrojava poslednje nedelje života.
Galbrajt, po mom mišljenju, uspešno balansira poslovnim i privatnim životom svojih junaka, iznoseći nam brutalne postupke serijskog mučitelja i ubice, problematične porodične odnose, a tu i tamo čak provlačeći i elemente komedije (poput scene u kojoj Strajk želi da kupi parfem za Robinin rođendan i na kraju pobegne iz robne kuće).
Čini se da Galbrajt s lakoćom piše knjige od hiljadu strana i ne namerava da se zaustavi. Jasno je da mnogi neće želeti da se upuste u serijal od 10 planiranih knjiga (dosad ih je objavljeno 6), od kojih su sve jedna obimnija od druge. Ne samo čitaoci, već mi se čini da i izdavači zaziru od ovog poduhvata jer se posle EvroBooka još niko nije usudio da preuzme izdavanje ovog serijala. Troubled Blood je 5. knjiga u nizu, a ja sam u međuvremenu nabavila i šestu (ovog puta, hrvatsko izdanje).
Profesor Šarlota Bronte
Ako bismo delili knjige po godišnjim dobima, Profesor bi bila jesen. A, verujem, i sve ostale Šarlotine knjige. Očekivala sam raniju verziju njenog romana Vileta jer sam negde pročitala da je Profesor zapravo to, skica za njen uspešniji roman, ali se ne bih složila s tim. Da, i ovde imamo osobu koja će zaposliti u ženskom internatu kao profesor, ali osim tog okruženja ne vidim mnogo sličnosti s Viletom i Profesora posmatram kao odvojeno delo. Vilijam Krimsvort mladi je čovek zaposlen u fabrici, na poslu koji mu teško pada i, zahvaljujući solidnom obrazovanju i preporuci jednog poznanika, g. Hanzdena, dobiće posao profesora u jednom belgijskom internatu. To je nešto što mnogo više odgovara njegovom senzibilitetu od fizičkog posla, iako bi se i ovome moglo naći hiljadu mana. Dopala mi se pozornica i likovi koje je Šarlota Bronte postavila i uživala sam u Vilijamovoj interakciji s njima – najpre s otuđenim bratom i idi-mi-dođi-mi Hanzdenom, a potom s osobljem dveju škola (muške i ženske) u kojima će raditi – direktorima Peleom i Zoraidom, nedisciplinovanim učenicama i ljupkom Frensis, u koju će se zaljubiti.
U jednom trenutku sam pomislila da ću pomešati imena i opise učenica jer je Bronteova bila zaređala da nas upozna sa svima, ali se, srećom, zaustavila. Vrlo, vrlo ljupka knjiga koja se čita za dva dana i u koju je spisateljica utkala autobiografske elemente poput studija u stranoj zemlji i osećanja otuđenosti, svojstvenom introvertim ličnostima.
Osam detektiva Aleks Pavezi
Za istinske ljubitelje krimića ili očekujte neočekivano. Ništa u ovoj knjizi nije onako kakvim se čini. Ono što je mene nagnalo da je nabavim je opis “omaž Agati Kristi“ i zaista, ovde ćemo naći reference na neka od njenih najpoznatijih dela (poput Ubistva Rodžera Akrojda i Deset malih crnaca).
Džulija Hart, urednica male izdavačke kuće Knjige krvavih slova zainteresovana je za zbirku detektivskih priča Granta Makalistera, pisca koji već dugo živi povučeno na jednom ostrvu. Dan za danom, ona će naglas čitati po jednu od kriminalističkih priča i s Grantom diskutovati o razrešenjima ubistava koje se u njima pominju. Dok je Grant zainteresovan da im pristupi s matematičke tačke gledišta, ukazujući na pravilnosti koje se u njima javljaju, Džuliju je zbirka podstakla na razmišljanje o stvarnom slučaju ubistva mlade žene, koje se odigralo u Londonu pre nekoliko decenija i sumnju da je Makalister umešan u to.
Iako mislim da nas na kraju čeka možda isuviše preokreta, knjiga mi se dopala i predstavlja prijatnu promenu i iskorak iz štiva koje obično čitam. Ovo se može posmatrati i kao roman i kao zbirka priča, a Pavezi će u svaku od priča sakriti detalje koje će samo krajnje pažljiv čitalac uočiti (ja bogme nisam). Vrtoglava razbibriga za obožavaoce krimi žanra.
