Nastavljam s osvrtima na knjige koje sam čitala proteklih meseci – neko vreme sam samo čitala, ne objavljujući ništa na društvenim mrežama. Bila mi je potrebna ta tišina; sada je drugačije i smenjuju mi se periodi želje da delim s vama isečke iz života, u koje spadaju i knjige koje su neizostavni deo moje svakodnevice, i povlačenja u sebe. Nema konzistentnosti, ali mislim da je to u redu. Dve knjige koje ću pomenuti danas imaju zajedničku nit, a to je psihoterapija; jedna je autobiografska, a drugo fikcija, roman.
Možda bi trebalo da popričaš s nekim – Lori Gotlib
(Maybe you should talk to someone – Lori Gottlieb)
Kod čitanja ovakvih knjiga, važno mi je da proverim reference autora. Znate da smo više nego ikada okruženi šarolikom ponudom savetnika – neki od njih su stručni ljudi s višegodišnjim iskustvom, neki samo završe brzi kurs jer u tome vide relativno lak način da zarade. Postoje i ljudi s diplomom koji nemaju smisla za ophođenje s ljudima, i obrnuto. Ultrakrepidarijanizam je toliko zastupljen u svim poljima, a posebno je opasan kada je reč o ljudskoj psihi.
Lori Gotlib nam opisuje kako je prvo radno iskustvo stekla kao asistent u losanđeleskoj agenciji za talente, ali je shvatila da to nije njen poziv. Diplomirala je kliničku psihologiju i okrenula se psihoterapiji. Ova knjiga je zapravo autobiografska, s tim što je promenila imena i ostale detalje svojih pacijenata koje je pomenula u ovoj knjizi (podnaslov je Priča o jednom terapeutu, terapeutovom terapeutu i životu svih nas). Među Lorinim pacijentima su Džon, uspešni producent koji je često neprijatan prema ljudima i Lori naziva svojom prostitutkom koju plaća na sat, zatim Džuli, mlada žena suočena s karcinomom i starija umetnica Rita, koja je godinama trpela nasilje u braku i zbog čega je otuđena od svoje odrasle dece.
Primetila sam da, dok većina autora knjiga koje nisu fikcija zvuči prilično samouvereno, Lori često preispituje svoje odluke i razmišlja kako da na najbolji način izađe nakraj s određenom situacijom. Iz ove knjige izvukla sam mnoštvo citata, od kojih ću neke podeliti s vama; mislim da zaslužuje da je neko vreme ostavim na polici i vratim joj se. Dopao mi se uvid u seanse jednog terapeuta i način na koji nenametljivo vodi ljude da se otvore i konačno, naglas uvide koren svojih problema i suoče se s njima. Pored odnosa s nekolicinom klijenata, Lori je podelila i isečke iz svog privatnog života, poput sina začetog veštačkom oplodnjom jer nije imala adekvatnog partnera. Uz pacijente ogolila je i deo sebe, samo nisam sigurna da mi se dopao toliki uvid u njen život. Jednog od svojih partnera naziva Dečkom (s velikim D) – to mi je bilo nekako detinjasto i u stilu Keri Bredšo. Knjiga ima preko 50 poglavlja (na oko 350 strana), od kojih neka nose bombastične naslove kako bi privukli pažnju i nagovorili čitaoca da nastavi sa čitanjem.
Lori ima Instagram profil (@lorigottlieb_author) na kome objavljuje video-savete o odnosima s drugima. Zapravo, okosnica ove knjige je pitanje i odgovor: “Kako se menjamo?“ “Kroz odnos s drugima.“ Da zaključim – meni je ova knjiga dobro došla u datom trenutku. Vi koji redovno čitate blog znate da se nosim s anksioznošću i depresijom uzrokovanim velikim gubitkom, tako da nadalje ne bih objašnjavala zbog čega sam odlučila da čitam pojedine knjige.
Ako previše pričate, ne možete stići da slušate. Imate dva uha i jedna usta; postoji razlog za to.
From je bio u pravu; ljudi nisu koristili slobodno vreme da se odmore ili da ga provedu s porodicom ili prijateljima. Umesto toga, pokušavali su da uguraju još dodatnog sadržaja u njega.
Pre nego što postaviš dijagnozu da je neko depresivan, najpre utvrdi da nije okružen seronjama.
Promena i gubitak idu podruku. Nema promene bez gubitka, zato tako često ljudi govore da žele promenu, a opet sve ostaje isto.
Doktor za tugu – Džek Anderson
The Grief Doctor – Jack Anderson
Preneću vam deo iz svog čitalačkog dnevnika: “Ova knjiga uspavljuje; preporuka za one s nesanicom. Čitam je cele nedelje, a osećam se kao da stojim u mestu.“
Arturova supruga je preminula. On pokušava da se nosi s tim gubitkom, ali ne vidi izlaz iz stanja u koje je zapao. Kada se osećaš kao senka senke. Posećuje psihijatra, ali Arturova majka, odlučna gospođa direktorka, želi da on ode u ekskluzivnu kliniku doktorke Elizabet Kodel, smeštenu na malom britanskom (velškom?) ostrvu jer je čula za revolucionarne metode i ogromne uspehe koje je dotična mlada doktorka ostvarila. Usamljeno ostrvo na koje se stiže doktorkinom luksuznom jahtom, supermoderno opremljena pametna zgrada u kojoj će biti smešten tokom dve nedelje terapije i nipošto neprivlačna doktorka. Na prvi pogled, ona je možda najkompletnije ljudsko biće koje sam ikada video. Ima sve elemente obećavajućeg psihološkog trilera, ali sam dobila jedno veliko ništa. Svakako da tu ima manipulacije s obeju strana, i doktorkine i Arturove, nadmudrivanja i zaranjanja u prošlost, čak i akcionih scena pred kraj, ali ovde su svaka radost čitanja i uzbuđenje izostali. Ne, ne mislim da roman mora biti nabijen akcijom i preokretima da bi mi se dopao (pogledajte samo Rebeku Dafne di Morije), ali nisam iznenađena što je ovo autorov prvi roman. Možda čak snime i neki estetski privlačan, razvučen film po knjizi. Da ne trošim dalje reči, ukusi su različiti, a ja ništa ne bih izgubila da nisam čitala Doktora za tugu. Roman je objavljen 2024. godine (u originalu i kod nas), i dosad nisam ni naišla na utiske domaćih čitalaca (na Gudridsu je ocenjen s oko 3.5 zvezdice, a tamo je publika prilično velikodušna), što mi govori da je prošao nezapaženo (ili se čeka film, pa da ljudi navale). Sama postavka romana je interesantna, okruženje takođe, ali, po mom mišljenju, autor nije bio dovoljno stilski vešt da zaokupi čitaoca i izazove bilo kakvu reakciju osim prevrtanja očima na scenu na brodu pred kraj knjige.
Obe knjige je izdalo Vulkan izdavaštvo. Neko vreme sam najčešće kupovala njihove knjige, pa mi se nakupilo te sam gledala da malo smanjim tu gomilu i rasteretim police.