Posle nekoliko progutanih trilera, uželela sam se sporijeg tempa (a da nije ponovo Agata Kristi) i odlučila da probam knjige M. L. Longvort. Kako, uostalom, da odolim starom dobrom ubistvu smeštenom u ljupko selo na jugu Francuske?
Smrt u Zamku Bremon
Priča počinje smrću Etjena de Bremona, seoskog plemića, tačnije, njegovim teatralnim padom s prozora. Kažem teatralnim jer je pre pada ugledao misterioznu osobu i izgovorio poslednje reči “Otkud ti ovde?“ i onda se survao u ponor. U ponoć.
Antoan Verlak je istražni sudija iz Eksa (Aix-En-Provence) i kreće u proceduru ispitivanja članova porodice i prijatelja pokojnika kako bi razlučio da li je siroti Etjen sam skočio ili mu je neko u tome pomogao.
Drugi glavni lik, uz Verlaka, jeste profesorka prava, Marin Bone, koja se uključuje u istragu jer je Etjen njen prijatelj iz detinjstva (a nije naodmet pomenuti i njeno poznanstvo s policijskim komesarom Polikom). To znači i da će ponovo biti u društvu Antoana, s kojim je nekad bila u vezi, i koji je i dalje privlači. Nizak, velikog stomaka i krivog nosa, Verlak je ženama iz nekog razloga neodoljiv (‘ajde, bar ima gustu kosu i nije star). Nema ni bogznakakve manire, a snobovski odnos prema vinu mi je iritantan. Jednostavno, nije mi dopadljiv u poređenju s glavnim likovima drugih detektivskih romana.
Mazaren je bio njen jutarnji užitak, još dok je bila sa Antoanom. Obožavala je zadimljenu bučnu prostoriju koja je mirisala na espreso, ispunjenu ljudima koji su želeli da budu u društvu drugih pre nego što im otpočne dan. Bilo je to, znala je, zadovoljstvo i privilegija onih sa fleksibilnijim rasporedima ili onih dovoljno srećnih da rade u centru Eksa. Ali danas nešto nije bilo kako treba i ona je to odmah primetila.
Da li je krivac Etjenova udovica Izabel de Bremon, njegov brat Fransoa, sestra Kozet, neko od rođaka iz porodice Ble? A mogli su to biti svastika ili kućepazitelj. Na kraju krajeva, nije toliko ni važno jer sam ovu knjigu zaboravila gotovo odmah nakon što sam je pročitala.
Pretpostavila sam da je pisac žena i da nije Francuskinja, što sam kasnije i proverila. Suviše se upinje da nam pokaže francuski – sledi jedna reč koju ne volim – ugođaj. Svi ti kroasani i vino, sirevi i ostali propratni detalji koji kao da pripadaju turističkom vodiču, a ne krimi romanu, zauzeli su previše stranica koje su se mogle baviti samim zločinom. Takođe, ljubavna idi-mi-dođi-mi veza između Marin i Verlaka mi je malo išla na živce, pa sam pomislila da bi ipak bilo bolje da sam uzela po dvadeseti put da čitam neku Agatinu knjigu. No, možda nije loše kao štivo za odmor kad se ne možemo pohvaliti vrhunskom koncentracijom i letimice prelazimo preko stranica, ispod suncobrana i s velikom čašom limunade pored sebe (ne znam zašto sam ovo napisala kad sam ja knjigu čitala kod kuće, uz pola litra kafe s mlekom; svejedno, tako zamišljam pozadinu za čitanje ovakvih knjiga). Ako volite skandinavski i japanski minimalizam, ove knjige nisu za vas – više pažnje dato je pozadini, okruženju, nego samoj misteriji. Prilično je nakićeno. Opet, možda se nekome više dopada, nego krvave scene i korak-po-korak rešavanje slučaja ubistva.
Ubistvo u Ulici Dima
Pomislili biste da ću, posle ne tako sjajnih utisaka o Smrti u Zamku Bremon, odustati od drugog dela serijala. Eh. Obe knjige sam kupila odjednom, tako da mi je bilo malo nezgodno da i ne pokušam; pritom, druga knjiga me je više interesovala od prve, ali sam htela da čitam po redu.
Ulica Dima nema veze s onim Dimom. Reč je o bogatom svešteniku i profesoru Žilu Dimi, koji je zaveštao stipendiju najsposobnijim budućim studentima Katedre za teologiju Univerziteta u Eksu. Nagradu za koju bi neki i ubili. Dvojica studenata, Jan i Tjeri, provaljuju jedne noći u dekanovu kancelariju ne bi li saznali ko je srećni dobitnik jer ne mogu više da podnesu neizvesnost. Ono što nisu očekivali je da će dekana Žorža Muta zateći mrtvog na podu. Misleći da je umro od srčanog udara, momci beže. Pored novih likova, susrećemo se i s nekolicinom onih koje smo upoznali u prethodnoj knjizi: istražni sudija Antoan Verlak, profesorka Marin Bone, kao i komesar Polik i njegova supruga Elen.
Dimina stipendija, ucena, falsifikovanje umetnina ili žudnja da se nasledi dekanova pozicija i otmeni stan koji ide uz nju – motiva je napretek, kao i osumnjičenih. Ipak, ni to nije izvuklo ovaj osrednji roman jer se autorka i ovde više bavila nebitnim detaljima nego tragovima koji vode do ubice. Verlak i Marin su ponovo u ljubavi, a ovde će se na spisku osumnjičenih naći i Marinina majka, profesorka Florens Bone. Polako isplivavaju na videlo pokojnikove tajne i saznajemo da je Žorž Mut bio jedan vremešni sladostrasnik koji je voleo da se igra mačke i miša, mašući studentariji Diminom stipendijom ispred nosa.
Jedan od tragova će naše ljubavnike odvesti u Italiju – očekuje nas road trip na kome se Verlak i Marin ožderavaju sirevima i nalivaju vinom jer spisateljica iz nekog razloga misli da nas to više zanima od samog toka istrage, bezmalo koliko i Verlakova opsednutost svojom babom Engleskinjom. Imam utisak da je kraj zbrzan jer se ubica identifikuje i uhvati na 2-3 stranice i onda nastavlja kao da to nije bilo toliko važno jer treba razrešiti neke ljubavne odnose među drugim likovima.
Zaključak – ako vam ne smetaju brojne distrakcije kojima M.L. Longvort želi da stvori utisak da ste u Francuskoj, čime je preplavila suštinski pokretač radnje – ubistvo i tragove – samo napred. Knjige za plažu. Meni Verlak nije uverljiv kao lik – muževan, mačo tip koji pućka svoje cigare i primećuje finese u spremanju hrane, tako da se ovim završava i moje vreme posvećeno ovom serijalu. Poaro, nedostaješ mi.