Ako i vi ponekad volite da čitate u skladu s godišnjim dobom, ili razmenjujete knjige u vreme praznika, mogli biste ovde pronaći neke predloge. Probaću da vam prenesem svoje utiske (bez spojlera), pa vi procenite da li su vredne vašeg vremena (a njihovo čitanje zaista ne iziskuje mnogo odricanja).
Ne samo za Božić Natali Koks
Stvarno nisam mogla da odolim ovim psima na koricama. Bila sam malo skeptična, misleći kako je ovo jedna od onih knjiga koje će me više iznervirati glupim zapletom i neralističnim likovima nego što će me zabaviti i relaksirati, ali na kraju nije ispalo loše. To je ujedno i prva knjiga koju sam pročitala u 2025. godini, ali je blog, kao i ja, bio u stanju hibernacije, pa objavljujem utiske naknadno.
Čarli je ostavio momak, što je samo po sebi dovoljno loše, ali će povrh toga doživeti nezgodu (eksplozija plinske boce u njenoj zgradi), pa će odlučiti da bolovanje provede na imanju svoje rođake Džez, koja vodi pansion za pse. Tako ugruvana (iako srećna što je izvukla živu glavu) i uznemirena će, igrom slučaja, ostati sama za Božić u društvu nekolicine pasa koje treba da čuva, a sama nije ljubitelj ni Božića ni pasa.
Boravak u devonskoj zabiti joj donekle ulepšavaju namrgođeni veterinar Kal i zbunjeni kicoš Hjugo. Ali, to nije sve jer okolinom kruži i sumnjivi kombi. Čarli će, očekivano, upasti u neočekivane situacije i nipošto joj neće biti dosadno kao što je mislila. U početku me je odbijalo to što se autorka trudi da bude duhovita, ali se kasnije utisak popravio.
Kod ove knjige dobijate ono što ste očekivali – laganu, prazničnu priču bogatu komičnim situacijama, zaogrnutu u šarm engleskog sela, posutu snežnim pahuljama i istačkanu otiscima šapa. Podseća na romane Sofi Kinsele.
Na večeri sa ubicom Aleksandra Benedikt
Joj, imenjakinjo, kako si uspela ovde da podbaciš? Imala si idealnu postavku u maniru Agate Kristi – ogromnu kuću u unutrašnjosti Engleske, Božić i okolinu zavejanu snegom, i ograničen krug osumnjičenih.
Lili Armitidž je, uz nekolicinu rođaka, pozvana u porodičnu kućerinu kako bi odigrala igru koju je zamislila njena upokojena tetka (i pomajka) Lilijan. Onaj ko pobedi u igri, osvaja kuću i okolno imanje. Inače, naziv kuće je Poslednja igra (Endgame House), tako da već na početku prevrnula očima jer mi deluje nerealno da neko nazove kuću tako glupim imenom. Tetkina zamisao je da svakog od 12 dana Božića (ovo mi je druga nebuloza jer ko to obeležava Božić 12 dana?) svi igrači dobiju pesmicu na osnovu koje treba da prokljuve gde se nalazi sakriveni ključ. Pesme, to jest soneti, smišljeni su da samo Lili može da ih shvati. Lili uopšte nije stalo do toga da nasledi kuću, ali je u pismu tetka nagovestila da će usput saznati i istinu o smrti svoje majke Marijane, koja se navodno ubila. Zbog toga Lili ipak pristaje da dođe u kuću i zaigra igru koja će za mnoge od njih biti doslovno poslednja. Jer, rođaci počinju da umiru…
Lik Lili je toliko metiljav i dosadan; ona je pametna, ali se uvek držala po strani da ne bi drugima smetala. Uopšteno, o njoj ne znamo mnogo toga, osim da je, nakon majčine smrti, odrastala s tetkom i njeno dvoje dece, Sarom i Grejem. Na kraju, svejedno navijamo za Lili jer nemamo za koga drugog. Lik Sare je toliko iritantan, da deluje nemoguće da joj svi tolerišu otvoren bezobrazluk i ispade (opravdavane time što je njena rođena majka favorizovala Lili, svoju sestričinu, u odnosu na rođenu kćer). Grej je povučen momak, više Sarina senka nego što ima svoju volju. Tomas i Roni, sinovi Lilinog ujaka Edvarda su mnogo pristupačniji i srdačniji, dok o Edvardovoj ćerki Rejčel opet ne saznajemo bogznašta. Roni i Rejčel su poveli svoje supruge Filipu i Holi sa sobom, i to nam, uz kućepaziteljku, gđu Kasl, i Izabel izvršiteljku testamenta, daje solidan broj likova među kojima se krije ubica (i zbog čega vam treba nacrt porodičnog stabla).
Prva polovina knjige mi je čak bila i dosadna, ali se relativno brzo čita, pa sam terala dalje. Spisateljica uživa u gomilanju nepotrebnih metafora, od kojih mnoge zvuče besmisleno. Otprilike već na trećini knjige možete da prokljuvite ko je ubica. A usput saznajete da su maltene svi članovi familije Armitidž ludi.
Stvarno šteta. Ovo bi bilo idealno štivo za čitanje u vreme praznika, pa i za poklon (sećam se da sam razmišljala da ovu knjigu kupim u 2 primerka i drugi poklonim drugarici za Novu godinu). Aleksandra Benedikt je imala dobru polaznu tačku, ali je nedovoljno definisanim likovima, iritantnim pesmicama, nerealnim situacijama (Primeri: u kući vreba ubica, a naša pametna Lili ulazi sama u hladnjaču da razgleda i neko je spolja zaključa. Onda, likovi pronađu mrtvo telo svog rođaka i posle pet minuta idu dalje, nastavljaju s igrom, a da i ne počinjem o korsetima u koje se Lili uteže), uspela da me iznervira (kao i drugaricu s kojom sam čitala ovu knjigu u tandemu). Džabe što je sve posula snegom i šljokicama.
Uživala sam u čitanju negativnih recenzija ove knjige na Gudridsu, ali neka je ovde, možda se nekome od vas i dopadne. Znamo da su ukusi različiti.
Božićna knjižara Dženi Kolgan
Navukla sam se na knjige Dženi Kolgan jer je odabrala savršeno okruženje – Škotsku i njene zamkove, tako da ih kupujem bez dvoumljenja. I kod nje imamo prototip nesnađene junakinje – lepuškaste, ali ne baš uspešne ni na poslovnom ni na ljubavnom planu, s tim što Dženine devojke vole i da čitaju i dive se starim i retkim izdanjima. Karmen odlazi kod svoje starije (i u svemu uspešnije) sestre u Edinburg, gde na njen nagovor prihvata privremeni posao u lokalnoj knjižari koja je pred zatvaranjem. Knjižaru vodi stari, nedruštveni gospodin kome prodaja knjiga uopšte nije prioritet, pa će naša vrla Karmen zasukati rukave, obrisati prašinu s polica i udahnuti novi život zanemarenom prostoru (koji, pak, ima puno potencijala).
Delovi koji govore o Karmeninom oduševljenju knjigama na koje nailazi, književnim večerima koje organizuje i opisi snežnog Edinburga u pretprazničnoj groznici, kao i njeni odnosi sa sestrićima su mi se mnogo više dopali od očekivane ljubavne dileme, koja u drugoj polovini knjige preuzima primat i dovodi do potpuno očekivanog ishoda. Veoma podseća na knjige Sofi Kinsele, s tim što Sofi voli da piše u prvom licu. Sve u svemu, knjiga mi se svidela (čitala sam je sredinom decembra, dakle, pre petnaestak dana), pa sam kupila i Tajnu božićnu biblioteku (i razočarala se, ali neću sad o tome). Ovo su za mene sezonske knjige, pa sam požurila da vam prenesem utiske, za slučaj da se dvoumite oko neke od njih. Dakle, Ne samo za Božić za ljubitelje pasa, Božićna knjižara za ljubitelje knjiga, a Na večeri s ubicom za… potpalu.