Dobro jutro. Od početka godine pročitala sam 31 knjigu (ne pitajte koliko sam ih kupila!), ali sam se prilično ulenjila s deljenjem utisaka otkad ponovo redovno vodim čitalački dnevnik. Nisam se u potpunosti prebacila s analognog na digitalni oblik; verujem da nikada neću i da ću, kao i mnogi milenijalci, uvek kombinovati ta dva sveta.
Danas ćemo se osvrnuti na 4 knjige koje sam nedavno pročitala, pa da ne odugovlačim:
ČISTA ZVER – Uršulja Kovaljik
Ne sećam se da sam ikada čitala nekog slovačkog autora; ne biram pisce prema nacionalnosti, mada jeste poželjno iskočiti iz anglocentričnosti koja nas, hteli to ili ne, ponekad obuzme i dugo ne pušta. Izabrala sam je u ponudi edicije Reči koje leče izdavačke kuće Arete. U pitanju je zbirka priča: 15 priča na 150 strana. Otvara je priča O ženi koja nije volela književne promocije i govori o spisateljici Erni koja putuje na promociju svoje knjige (što spada u najodbojniji aspekt njenog zanimanja) i doživljava napad anksioznosti u avionu. Svaka priča je jedan trenutak uhvaćen u vremenu i u gotovo svim je glavni lik žena. Obična, a opet posebna, sa svojim svakodnevnim obavezama, strahovima, izazovima s kojima se neočekivano susreće, koja sanja i obitava u svom mikrokosmosu. U pojedinim nailazimo i na elemente fantastičnog, poput priča Kajsijica i Biblioteka gospođe Klementine. Zbirku zatvara priča po kojoj je i naslovljena, Čista zver, i donosi nam uvid u život Adri, psihijatrijske bolesnice koja radi na Katedri za mikrobiologiju i imunologiju.
Uršulja pridaje veliki značaj detaljima i podvlači kontrast između običnih, svakodnevnih predmeta i ustaljenih radnji, i unutrašnjeg sveta njenih junakinja, koji često balansira na ivici realnosti, katkad ponirući u bizarnost, sudarajući se sa svetovima drugih. Suočava se sa sitnicama koje mogu prerasti u opsesiju i osloboditi zver koja se nalazi u svakom od nas. Knjiga za preporuku.
MOJE GLUPE NAMERE – Bernardo Canoni
Postavka romana u kome je glavni lik jedna životinja, kuna, obećavala je interesantan iskorak iz mog uobičajenog plesa s komercijalnim izdanjima i anglofonim piscima. Međutim, odužila sam čitanje i u međuvremenu pročitala druge dve knjige, pre nego što sam završila ovu, što mi govori da mi se nije dopala onoliko koliko sam mislila da će. Kuna Arči, hrom, ostaje bez oca i na njegovu majku pada zadatak da se snalazi sa šestoro dece. Sledi neminovni krah i raspad porodice, od koji su mnogi članovi mrtvi ili nestali, a sam Arči je verovatno imao i najviše sreće jer ga je pod svoje, kao naplatu majci, uzeo lisac Solomon. Stari Solomon postaje i poslodavac i mentor Arčiju, ali je njegova uloga manja nego što sam očekivala da će biti.
Mislim da Canoni lepo piše, ali je sve isuviše ogoljeno, životinjski, puno smrti i nagona – što je i očekivano s obzirom na to da govori o životinjama. Životi koji se prekinu u treptaju oka, surovost stvarnosti i paralela životinjskog i ljudskog sveta mogu vas navesti da potonete; nije nam svima potrebno podsećanje na to koliko smo ništavni i krhki. Neki delovi romana su nestvarno lepi i tada bih shvatila zašto je knjiga objavljena i nagrađena, ali mi to, u celini uzevši, nije bilo dovoljno.
ŠINJEL I DRUGE PRIČE (PETROGRADSKE PRIČE) – Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Zbirku od 7 priča otvara najpoznatija i najcenjenija, Šinjel, za koju se smatra da je imala veliki uticaj na realiste, toliki da se ustalio izraz Svi smo mi izašli ispod Gogoljevog Šinjela. Tema je siromašni činovnik Akakij Akakijevič, koji ne uspeva da po ko zna koji put pokrpi već dotrajali šinjel, i, neočekivano, dolazi u posed novosašivenog odevnog predmeta. Novi šinjel će izazvati ogromnu promenu u njegovom svakodnevnom životu. Na nepunih 40 stranica opisan je tužan život malog činovnika i nemoć pojedinca da se suprotstavi surovom i beskompromisnom mehanizmu birokratije. Uz naslovnu priču, u zbirci ćemo naići i na Nevski prospekt, prošetati jedinim mestom na koje ljudi odlaze dobrovoljno, ukorak s mladićima koji idealizuju život i žene. Zgranućemo se zajedno s berberinom Ivanom Jakovljevičem kada za doručkom pronađe nečiji Nos (ova je jedna od humorističnijih priča u zbirci) i shvatiti koliko nam zapravo znače stvari koje svakog dana uzimamo zdravo za gotovo. Portret je poput prethodnice Slike Dorijana Greja – u njemu mladi slikar kupuje portret starca neobičnih očiju, ne znajući ni sam zašto; ta kupovina će mu promeniti život iz korena. Kočije su, uz Nos, priča s najviše komičnih elemenata: Varošica B. je jako oživela kada se u nju smestio konjički puk, kaže prva rečenica, koja nas odmah uvlači u centar zbivanja i dogovor između generala puka i njegovog ađutanta Čertokuckog. Ludakovi zapisi – još jedna sjajna skazka i gradacijski prikaz mentalnog sunovrata našeg pripovedača. Zbirku zatvara Rim, možda najmirnija i najkićenija priča, s najlepšim opisima; govori o mladom knezu koji se, posle četiri godine boravka u Parizu, vraća u večiti grad, pokušavajući da bolje upozna svoj narod.
Verujte da me je malo sramota što sam ovakvu knjigu uvrstila u prelet i samo je površno prikazala, ali trenutno nemam alternativu (izuzev da ne napišem ništa). Gogoljevo pripovedanje teče kao reka i umnogome će obogatiti svačiju čitalačku biografiju. Imam još jednu zbirku iz iste edicije, Gogoljeve fantastične priče, i unapred se radujem što mogu da nastavim druženje i gustiram svakog dana po jednu.
PET PRASIĆA – Agata Kristi
Jedan od slučajeva Herkula Poaroa, čije se ekranizacije i danas živo sećam. Roman počinje posetom mlade Karle Lemaršan, koja se slavnom detektivu obraća s molbom da otkrije šta se zaista dogodilo njenim roditeljima. Otac, slikar Amajas Krejl je ubijen, a majka pogubljena zbog tog zločina. Kerolajn, Karlina majka, priznala je krivicu, ali je naknadno, u danima pre svoje smrti, svojoj kćeri ostavila pismo u kome joj priznaje da nije počinila ubistvo.
Poaro će morati da rasvetli slučaj star 16 godina i pronalazi ljude koji su bili uključeni u njega – pravnike, članove porodice i posluge Krejlovih i razgovara sa svima ponaosob. Analogija iz naslova potiče od poznate dečje pesmice Five little pigs, a Poaro pronalazi izvesne sličnosti s likovima umešanim u slučaj (stara dadilja, pokojnikov brat, ljubavnica…) i aktivnostima prasića (“ovo malo prase ostade kod kuće“) – ovaj motiv se pojavljuje u još nekim Agatinim knjigama (sećate se Džepa punog raži i pesmice o kosovima?). Uprkos šaljivom naslovu, roman nam donosi izuzetan uvid u psihologiju likova, njihov karakter i motivaciju. Složenost međuljudskih odnosa i zastrašujuća snaga mladosti ističu se kao niti vodilje vešto izvedene tapiserije još jednog savršeno zaokruženog romana nadaleko čuvene kraljice zločina.
Linkovi ka pomenutim knjigama: